Једина база Кфора на северу Косова

Лепосавић – После више година, поново смо пред једином базом НATO-а на северу Космета. Ту, на само три километра од центра Лепосавића, где се скоро две деценије смењују војници из 29 земаља, променило се много шта. На улазу две рампе. Испод једне се провлачимо, другу пред нама подижу амерички маринци. Управо је једно возило с ознаком Кфора изашло из кампа, како војска зове ово место. Не прихватају новинарску легитимацију, траже личну карту. Запетљасмо се, уплашени од шареног пса, који се овде одомаћио.

Ни после толико година нема тачног објашњења зашто се база, смештена у равници Поповачког поља, на неколико хектара приватног имања, зове баш „Нотинг хил” (Nothing Hill). У неком нашем слободном преводу било би то брдо где нема ничега. А ту у пољу заправо нема ни брда. Али около се протеже венац Рогозне, док је на неколико стотина метара од саме базе пруга којом сада иде само „руски”, црвени путнички воз. Нешто даље, уз сам магистрални пут, који они с осматрачнице виде као на длану, протиче Ибар.

Пет је осматрачница на бази опасаној колутовима бодљикаве жице, али није запамћено да је овде икада било проблема. Цело јутро, после снега који је дошао с Копаоника, сипила је досадна, хладна киша.

Да није фебруар, киша би личила на ону досадну – јесењу. У бази нестварно мирно. У ресторану, монтажном објекту, где ради локално особље, на српском нас питају какву кафу пијемо.

А кафом нас је понудио генерал-мајор Лоренцо д’Адарио, главнокомандујући снагама Кфора на Космету, који нас је дочекао с пуковником Винченцом Грасом, добро познатим нам портпаролом Кфора, као и с домаћином Томасом Грумом, командантом базе.

Капетану Груму је ово први боравак на Космету. Американац је, као и скоро сви војници који су ту у војном кампу. Командант Кфора, Италијан Д’Адарио, десетак минута је поседео с нама.

„У бази је 65 војника, али је број променљив”, на наше чуђење говори пуковник Грасо, јер нам је одраније познато да је у бази бивало најмање по три стотине људи. „Рекао бих да се ситуација смирује, па нема потребе за више војника”, објашњава портпарол Кфора, ту у ресторану, где поред кафе и сокова може да се наручи и брза храна. „Овде свега има, само нема алкохола”, смеје се Грасо, а одобрава команданта базе Томас Грум.

На столовима коцкасти, карирани столњаци, па смо у моменту помислили да смо у некој од забитих, српских кафаница. У истом објекту, само друга врата, продавачица за пултом, у „фри- шопу”, на српском језику објашњава шта војници највише купују. „Цигарете, сатове, али се продају и парфеми. Подједнако добро иду и мушки и женски”, говори смејући се. Цене су у еврима и америчким доларима. У једном углу, специјални црни кофери. Највише се купују кад се војници спремају пут својих кућа.

Обуће нема. Оних специјалних америчких чизама, популарних гојзерица, којих је некада овде било. Бар су тако говорили они ретки који су могли да уђу у базу. Напољу усула киша. Истопио се снег, већ се виде макадамом посуте „улице” овог својеврсног градића. Свака држава из које дођу војници има своју улицу, названу по неком граду. Тако на једној табли пише Минхен, на другој је Рим, трећој Беч, па потом Хелсинки, Њујорк...

„Зашто не видимо ниједан хеликоптер, а нема ни борбених возила”, са чуђењем питамо капетана Грума, јер онда, кад смо пре неколико година били у бази, цело поље је јечало од покрета војне машинерије.

Хеликоптери су тада један за другим слетали. Овде, у овој јединој преосталој бази, налази се хелидром, где житељи Лепосавића, али и околних села, могу скоро свакодневно да чују како слећу и узлећу гвоздене птице. „Нема потребе за борбеним возилима. Тренутно су у бази два оклопна транспортера. Један је на поправци у ’Бондстилу’”, покушава Грасо да нам приближи причу о „бољој безбедносној ситуацији”, али и да поткрепи тврдњу о „покретљивости Кфора у сваком моменту”.

„Нема потребе да у кампу има више возила и више војника. Снаге Кфора су спремне да у сваком моменту с југа допреме појачање, ако је потребно. Управо зато и изводимо вежбе, како би се војници боље упознали с тереном”, објашњава Грасо, док ми упорно понављамо да Срби са севера свако покретање војног контингента с југа, из базе „Бондстил”, доживљавају као реакцију Кфора на евентуални упад албанских екстремиста на север Космета.

„За два сата смо из Метохије на северу. Са свим борбеним возилима, ако затреба. А за најмање пола сата хеликоптером стиже појачање”, опет објашњава Грасо, Италијан, који се скоро одомаћио на Косову. Поглед нам се зауставља на „хамерима”, на оним чувеним „хамвијима” који су недавно, као поклон Америке, стигли у Приштину. На једној од осматрачница, на само неколико метара од нас, војник шета на оно мало простора. Упорно питамо где су тенкови, исти они које гледамо кад се закува ситуација и од којих се диже коса на глави.

Добро знате да се овде ситуација у секунди окрене наопако, онда може да крене по злу и како да реагујете? Да ли овим „пинцгауерима” и „хамерима” можете да спречите нереде којих смо се за све ове године нагледали, наваљујемо с питањима на Граса и Грума, док они упорно тврде да „нема разлога за бригу”.

За све време нашег боравка на отвореном ниједно возило се није покренуло. Не бар с паркинга, на којем су били као шибице поређани. Већ је време ручку. Подне кренуло, а киша већ утихнула. У мензи се смењују војници. Око двадесетак их беше. Домаћини нас нуде ручком. Храна се овде спрема, а вода се искључиво пије флаширана. Питамо да ли је већ легенда, као што се некад причало, кад је Кфор тек стигао у базу, да је свака земља својим војницима допремала пијаћу воду.

Насмејаше се и Грасо и капетан Грум. Кажу да за то нису чули. Одлазимо у теретану. Два војника су на справама одржавала кондицију. Док излазимо у хладан дан, Грум сазнаје да је „Политика” једина информативна кућа која је добила дозволу за улазак у „Нотинг хил” и обилазак читаве базе, и то по други пут.

Време је за полазак. Поздрављамо се с командантом базе, капетаном Томасом Грумом и пуковником Винченцом Грасом и захваљујемо што су одвојили добар део дана како би нам показали једину базу смештену на само пола километра од магистралног пута Косовска Митровица – Краљево. Већ смо на капији. Узимамо личну карту, док нам се оно исто куче пење по чизмама. Диже се рампа, а за леђима нам остаје једна од пет осматрачница на којима су даноноћно војници „Нотинг хила”.

Лепосавићки кафићи су на цени

Пролазимо поред амбуланте, где је паркирано видно обележено санитетско возило. Невероватно тихо и даље без икаквог померања било је у „Нотинг хилу”. Наиђосмо на војника из Словеније. Рекоше нам да има и Италијана и војника из Аустрије.

„Неки војници су у патролама, а као што видите многи су на обезбеђењу кампа. На улазу и на осматрачницама. Поједини су на једноставним обукама, ту у кругу базе. Неретко, ради обучавања, војници одлазе у ’Бондстил’”, објашњава Грум, док поново почиње ледена киша.

Чујемо да војници, задужену за везу, често сврате и у лепосавићке кафиће. Многи су научили и неку реч српског језика. А, скоро свакодневно, војска НАТО-а среће се са српским војницима. Тамо, на административној линији разграничења, како рече пуковник Винченцо Грасо.

„Наши војници патролирају дуж административне линије разграничења. Сарађујемо с косовском полицијом и с Војском Србије”, појаснио је портпарол Кфора Грасо, који је чини нам се, ветеран на Космету, дошао у „Нотинг хил”, као „појачање”, капетану Груму.