Jedina baza Kfora na severu Kosova

Leposavić – Posle više godina, ponovo smo pred jedinom bazom NATO-a na severu Kosmeta. Tu, na samo tri kilometra od centra Leposavića, gde se skoro dve decenije smenjuju vojnici iz 29 zemalja, promenilo se mnogo šta. Na ulazu dve rampe. Ispod jedne se provlačimo, drugu pred nama podižu američki marinci. Upravo je jedno vozilo s oznakom Kfora izašlo iz kampa, kako vojska zove ovo mesto. Ne prihvataju novinarsku legitimaciju, traže ličnu kartu. Zapetljasmo se, uplašeni od šarenog psa, koji se ovde odomaćio.

Ni posle toliko godina nema tačnog objašnjenja zašto se baza, smeštena u ravnici Popovačkog polja, na nekoliko hektara privatnog imanja, zove baš „Noting hil” (Nothing Hill). U nekom našem slobodnom prevodu bilo bi to brdo gde nema ničega. A tu u polju zapravo nema ni brda. Ali okolo se proteže venac Rogozne, dok je na nekoliko stotina metara od same baze pruga kojom sada ide samo „ruski”, crveni putnički voz. Nešto dalje, uz sam magistralni put, koji oni s osmatračnice vide kao na dlanu, protiče Ibar.

Pet je osmatračnica na bazi opasanoj kolutovima bodljikave žice, ali nije zapamćeno da je ovde ikada bilo problema. Celo jutro, posle snega koji je došao s Kopaonika, sipila je dosadna, hladna kiša.

Da nije februar, kiša bi ličila na onu dosadnu – jesenju. U bazi nestvarno mirno. U restoranu, montažnom objektu, gde radi lokalno osoblje, na srpskom nas pitaju kakvu kafu pijemo.

A kafom nas je ponudio general-major Lorenco d’Adario, glavnokomandujući snagama Kfora na Kosmetu, koji nas je dočekao s pukovnikom Vinčencom Grasom, dobro poznatim nam portparolom Kfora, kao i s domaćinom Tomasom Grumom, komandantom baze.

Kapetanu Grumu je ovo prvi boravak na Kosmetu. Amerikanac je, kao i skoro svi vojnici koji su tu u vojnom kampu. Komandant Kfora, Italijan D’Adario, desetak minuta je posedeo s nama.

„U bazi je 65 vojnika, ali je broj promenljiv”, na naše čuđenje govori pukovnik Graso, jer nam je odranije poznato da je u bazi bivalo najmanje po tri stotine ljudi. „Rekao bih da se situacija smiruje, pa nema potrebe za više vojnika”, objašnjava portparol Kfora, tu u restoranu, gde pored kafe i sokova može da se naruči i brza hrana. „Ovde svega ima, samo nema alkohola”, smeje se Graso, a odobrava komandanta baze Tomas Grum.

Na stolovima kockasti, karirani stolnjaci, pa smo u momentu pomislili da smo u nekoj od zabitih, srpskih kafanica. U istom objektu, samo druga vrata, prodavačica za pultom, u „fri- šopu”, na srpskom jeziku objašnjava šta vojnici najviše kupuju. „Cigarete, satove, ali se prodaju i parfemi. Podjednako dobro idu i muški i ženski”, govori smejući se. Cene su u evrima i američkim dolarima. U jednom uglu, specijalni crni koferi. Najviše se kupuju kad se vojnici spremaju put svojih kuća.

Obuće nema. Onih specijalnih američkih čizama, popularnih gojzerica, kojih je nekada ovde bilo. Bar su tako govorili oni retki koji su mogli da uđu u bazu. Napolju usula kiša. Istopio se sneg, već se vide makadamom posute „ulice” ovog svojevrsnog gradića. Svaka država iz koje dođu vojnici ima svoju ulicu, nazvanu po nekom gradu. Tako na jednoj tabli piše Minhen, na drugoj je Rim, trećoj Beč, pa potom Helsinki, Njujork...

„Zašto ne vidimo nijedan helikopter, a nema ni borbenih vozila”, sa čuđenjem pitamo kapetana Gruma, jer onda, kad smo pre nekoliko godina bili u bazi, celo polje je ječalo od pokreta vojne mašinerije.

Helikopteri su tada jedan za drugim sletali. Ovde, u ovoj jedinoj preostaloj bazi, nalazi se helidrom, gde žitelji Leposavića, ali i okolnih sela, mogu skoro svakodnevno da čuju kako sleću i uzleću gvozdene ptice. „Nema potrebe za borbenim vozilima. Trenutno su u bazi dva oklopna transportera. Jedan je na popravci u ’Bondstilu’”, pokušava Graso da nam približi priču o „boljoj bezbednosnoj situaciji”, ali i da potkrepi tvrdnju o „pokretljivosti Kfora u svakom momentu”.

„Nema potrebe da u kampu ima više vozila i više vojnika. Snage Kfora su spremne da u svakom momentu s juga dopreme pojačanje, ako je potrebno. Upravo zato i izvodimo vežbe, kako bi se vojnici bolje upoznali s terenom”, objašnjava Graso, dok mi uporno ponavljamo da Srbi sa severa svako pokretanje vojnog kontingenta s juga, iz baze „Bondstil”, doživljavaju kao reakciju Kfora na eventualni upad albanskih ekstremista na sever Kosmeta.

„Za dva sata smo iz Metohije na severu. Sa svim borbenim vozilima, ako zatreba. A za najmanje pola sata helikopterom stiže pojačanje”, opet objašnjava Graso, Italijan, koji se skoro odomaćio na Kosovu. Pogled nam se zaustavlja na „hamerima”, na onim čuvenim „hamvijima” koji su nedavno, kao poklon Amerike, stigli u Prištinu. Na jednoj od osmatračnica, na samo nekoliko metara od nas, vojnik šeta na ono malo prostora. Uporno pitamo gde su tenkovi, isti oni koje gledamo kad se zakuva situacija i od kojih se diže kosa na glavi.

Dobro znate da se ovde situacija u sekundi okrene naopako, onda može da krene po zlu i kako da reagujete? Da li ovim „pincgauerima” i „hamerima” možete da sprečite nerede kojih smo se za sve ove godine nagledali, navaljujemo s pitanjima na Grasa i Gruma, dok oni uporno tvrde da „nema razloga za brigu”.

Za sve vreme našeg boravka na otvorenom nijedno vozilo se nije pokrenulo. Ne bar s parkinga, na kojem su bili kao šibice poređani. Već je vreme ručku. Podne krenulo, a kiša već utihnula. U menzi se smenjuju vojnici. Oko dvadesetak ih beše. Domaćini nas nude ručkom. Hrana se ovde sprema, a voda se isključivo pije flaširana. Pitamo da li je već legenda, kao što se nekad pričalo, kad je Kfor tek stigao u bazu, da je svaka zemlja svojim vojnicima dopremala pijaću vodu.

Nasmejaše se i Graso i kapetan Grum. Kažu da za to nisu čuli. Odlazimo u teretanu. Dva vojnika su na spravama održavala kondiciju. Dok izlazimo u hladan dan, Grum saznaje da je „Politika” jedina informativna kuća koja je dobila dozvolu za ulazak u „Noting hil” i obilazak čitave baze, i to po drugi put.

Vreme je za polazak. Pozdravljamo se s komandantom baze, kapetanom Tomasom Grumom i pukovnikom Vinčencom Grasom i zahvaljujemo što su odvojili dobar deo dana kako bi nam pokazali jedinu bazu smeštenu na samo pola kilometra od magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Kraljevo. Već smo na kapiji. Uzimamo ličnu kartu, dok nam se ono isto kuče penje po čizmama. Diže se rampa, a za leđima nam ostaje jedna od pet osmatračnica na kojima su danonoćno vojnici „Noting hila”.

Leposavićki kafići su na ceni

Prolazimo pored ambulante, gde je parkirano vidno obeleženo sanitetsko vozilo. Neverovatno tiho i dalje bez ikakvog pomeranja bilo je u „Noting hilu”. Naiđosmo na vojnika iz Slovenije. Rekoše nam da ima i Italijana i vojnika iz Austrije.

„Neki vojnici su u patrolama, a kao što vidite mnogi su na obezbeđenju kampa. Na ulazu i na osmatračnicama. Pojedini su na jednostavnim obukama, tu u krugu baze. Neretko, radi obučavanja, vojnici odlaze u ’Bondstil’”, objašnjava Grum, dok ponovo počinje ledena kiša.

Čujemo da vojnici, zaduženu za vezu, često svrate i u leposavićke kafiće. Mnogi su naučili i neku reč srpskog jezika. A, skoro svakodnevno, vojska NATO-a sreće se sa srpskim vojnicima. Tamo, na administrativnoj liniji razgraničenja, kako reče pukovnik Vinčenco Graso.

„Naši vojnici patroliraju duž administrativne linije razgraničenja. Sarađujemo s kosovskom policijom i s Vojskom Srbije”, pojasnio je portparol Kfora Graso, koji je čini nam se, veteran na Kosmetu, došao u „Noting hil”, kao „pojačanje”, kapetanu Grumu.