Љубав у транзицији

Брак је у транзицији, говоре у исти мах психолози, социолози и антрополози, који ову тврдњу темеље на закључку да се сваки трећи брак на планети завршава разводом, да се брачни парови данас све чешће одлучују за развод него за рађање другог детета и да је већа вероватноћа да вас поклопи талас Цунамија док се излежавате у неком туристичком рају него да прославите сребрну или златну свадбу. Све мултикултуралне статистике потврђују да наталитет драстично опада и да стопа развода знатно расте код белог, образованог, запосленог и професионално успешног становништва, а подаци изведени из последњег пописа становништва Србије говоре да свака пета жена у Србији рађа дете ван брака.

Доктор клиничке психологије и асистент на Катедри за психијатрију Јелисавета Сања Роловић, брачни и породични психотерапеут и асистент на Катедри за психијатрију њујоршког Медицинског факултета и супервизор Америчке академије за породичну психотерапију, која већ две деценије живи и ради у Њујорку, спровела је низ истраживања о томе како се брак и породица одржавају у условима политичке, економске и социјалне кризе и у условима емиграције и како се урушава однос двоје људи који су се некада волели.

Јелисавета Роловић тренутно се налази у радној посети Београду, у коме држи низ психолошких радионица о томе како је могуће очувати блискост, разумевање, поштовање и страст у дугогодишњем браку и своја професионална искуства дели са колегама из Асоцијације системских терапеута и удружења психолога и психотерапеута "Психополис" из Новог Сада. А на питање – због чега психолози тврде да се љубав и брак налазе у периоду транзиције, она одговара:

– Када говоримо да се брак мења, пре свега мислимо на чињеницу да су се драстично променила очекивања које партнери имају један од другога. Поглед у историјску читанку човечанства говори нам да је брак, до пре пола века, пре свега био социјално-економска категорија, и имао је за циљ одржавање, односно проширивање иметка две породице кроз рођење наследника. Љубав, срећа и поштовање нису били разлог ни за ступање у брак, нити за развод.

У међувремену, жене су постале све образованије и све мање економски зависне од мушкарца, тако да се очекивања која она има од свог партнера мењају. Другим речима, она од њега жели – љубав, срећа, сигурност, разумевање и поштовање. Ако њен партнер није спреман или вољан да јој то пружи, она се, неупоредиво чешће него раније, окреће и одлази. О томе илустративно говори податак да се, све донедавно, сваки други брак у Америци завршавао разводом, као и да стопа развода приликом ступања у следећи брак износи чак 80 одсто. Образована и запослена жена задржава своје презиме, има своју "платну картицу" и спремна је да на себе преузме васпитање детета. Ако њен партнер није у стању да јој пружи љубав и сигурност, она ће пре изабрати да буде самохрани родитељ, него што ће пристати на имитацију брака и породице.

Чини се да мушкарци и жене све несигурније ходају по планети емоција. Да ли ту тезу потврђују и подаци да се на књижарским полицама широм света налази чак 25.652 књиге препуне савета како натерати мушкарца на брак, 22.395 сексуалних приручника и чак 19.850 књига збирки упутстава за живот удвоје

Жене данас суверено владају светом политике, бизниса и планетарне економије. Простор женског деловања се свакодневно шири, док се простор утицаја мушкарца драстично смањује, што ствара огромну конфузију у главама мушкарца. Он више није једини хранилац породице, а није ни тај који се пита, који (једини) одлучује и који говори у име породице. Жена више није "госпођа од тог и тог" – она је добила право гласа и то не само на председничким изборима. Наиме, она је на породичном плану добила право да одлучује о васпитању деце, проширењу породице, породичном буџету, расподели кућних послова и дефинисању односа са широм породицом и – њен глас је постао све гласнији. И коначно, она је добила дозволу од друштва да буде самохрани родитељ.

Са друге стране, законодавци су у многим земљама мушкарцима одузели већину патријархалних права и увели нове законе који ограничавају његов брачни суверенитет. У Америци, примера ради, мушкарац не сме да туче или да на било који начин злоставља жену, а друштвена средина подржава жену у одлуци да то насиље пријави.

Стручњаци Универзитета у Калифорнији недавно су установили да је стопа суицида код мушкараца након развода изразито висока и то објашњавају тезом да се они теже привикавају на промене које доносе развод и раздвајање. Да ли и Ви мислите да мушкарци више пате након развода?

Мушкарац се након развода најчешће налази у позицији вишеструког губитника јер мора да се привикава на губитак партнера, губитак деце и губитак породичне свакодневице. Ако не постоји друга жена у њиховом животу и ако они убрзо након развода брака не уплове у нову заједницу, чињеница је да се мушкарци неупоредиво теже привикавају на промене које у њихов живот доноси развод. Осим тога, не треба заборавити да мушкарац нема социјалну дозволу да о својим емоцијама прича и због тога он "бежи" од својих емоција често у алкохол.

Са друге стране, статистике говоре да мушкарци лакше и брже улазе у нове везе након развода, али за разлику од жена, они снижавају критеријуме приликом избора новог партнера. Разведене жене подижу критеријуме и најчешће траже бољег и квалитетнијег партнера и ако га не пронађу – одлучују да буду самохрани родитељи. За двадесет година бављења психотерапијском праксом ја још увек нисам упознала мушкарца који је, индиспониран неуспехом у потрази за женом свог живота, решио да усвоји дете и буде самохрани отац.

Ратови који су беснели на просторима бивше Југославије "одували" су велики број људи са ових простора. Каква је судбина бракова у емиграцији и на који начин породица опстаје у новој средини?    

Живот у емиграцији представља велики тест љубави и заједништва, јер је цело окружење драматично другачије од средине из које смо потекли, због чега брачни партнери или бивају упућенији један на другога или њихов однос пуца. Важно је разумети да имиграција захтева преиспитивање сопствених ставова и вредности које доносимо из земље порекла, редефинисање животних циљева, жеља и планова и усвајање нових социјалних норми и културних образаца. Питање радних улога подлеже новим схватањима – ако брачни партнери долазе из средине у којој није уобичајено да жена ради.

Питање васпитавања детета може да буде велики камен спотицања, ако партнери имају различите одговоре на питања типа – да ли ће се дете васпитавати у складу са вредностима сопственог народа или средине у којој живи, коју школу дете треба да похађа и у којој цркви треба да стиче верско образовање. Ако су ставови партнери усаглашени, већа је шанса да брак преживи.

Да ли особе са ових простора често ступају у брак са странцима и да ли мешовити бракови имају већу шансу за успех?

Очекивања, жеље и потребе које имамо од партнера из стране културе су различита у односу на партнера своје културе. Другим речима, ми не очекујемо да нас странац разуме, прихвати и толерише у мери у којој то очекујемо од партнера са којим делимо држављанство. За почетак, ми се споразумевамо на страном језику, а како није искључено да и наш партнер комуницира на страном језику, цела емотивна комуникација је "филтрирана", што може да представља психолошку добит, јер се смањује проценат "узвичника" у комуникацији. Треба имати на уму да је емотивна температура између људи са истог простора много виша од оне у мешовитим браковима, а за особе са ових простора често се каже да долазе на свет са вишком емоција које им често праве проблеме у друштву и у партнерској комуникацији. Због тога није лоше ако нас неко "расхлади" својим различитим темпераментом.

Моје искуство говори да ми углавном ступамо у брак са представницима народа из бивше Југославије или са онима који су нам блиски по темпераменту, као што су  Јужноамериканци. Наравно, понекад потврђујемо тезу да се супротности привлаче, па пред олтар стајемо са Азијатима или Индонежанима. Међутим, с обзиром на то да смо расли у хомогеној белопутој средини, углавном имамо расистички однос према обојенима, због чега најчешће и ступамо у бракове са људима светле пути.