Анин код

МУЗИЧКИ ТЕАТАР
Представа „Кода”, премијерно изведена 7. маја на сцени Позоришта на Теразијама у организацији Југоконцерта, својеврстан је ауторски пројекат Ане Софреновић, харизматичне и интригантне уметнице која свој извођачки израз гради на размеђи театра и музике. Овога пута реч је о подухвату у чијој структури уз театарске и музичке елементе равноправно егзистира и ликовни, односно скулптурални план, пројекту који стога измиче жанровском дефинисању, а који језиком теорије сам редитељ Влатко Илић означава као „рубно-дисциплинарни”. Уз Ану и Влатка, равноправни ауторски печат представи дали су и визуелни уметник Војислав Клачар и композитор Ивана Огњеновић, а дијалог између ова четири уметника створио је простор за константно преиспитивање њихових матичних медија.

Међутим, далеко од тога да је интердисциплинарност једини параметар по коме бисмо „Коду” могли окарактерисати као смео, експериментални и иновативни пројекат, поготову у контексту локалне извођачке сцене. Одсуство сваке миметичке интенције, апстракција и неконвенционалност у изразу, сведеност и репетитивност, а све то у функцији трагања за нечим што је органско, праисконско, па стога можда мрачно и застрашујуће, учинили су ову представу веома захтевном за гледање. На известан начин публика је стављена на пробу, реакције су се груписале на екстремним половима одобравања и негације, а убедљиво најмање је било равнодушних. Чак ни аплауз, најконвенционалнији део сваког извођења, није уследио на уобичајени начин, већ стидљиво и скоро збуњено: „Је л’ у реду сад да се тапше?”.

То је управо оно што су аутори желели да постигну, упитаност, а не афирмативна тумачења. Ана Софреновић сматра да многе велике позоришне куће на известан начин потцењују своју публику, тако што јој својим репертоаром веома често подилазе, уместо да је ремете и провоцирају да комуницира. Додаје такође да је наша локална позоришна сцена тешко подложна променама и да је баш зато неминовно да се однекле почне: „Не мислим да смо ми први у граду који смо то покушали, али све док велике институције не стану иза неког оваквог пројекта, то реално не може да буде озбиљна интервенција. Тек ако се овакви пројекти доводе на велике сцене, ако иза њих стоји државна институција, као на пример Позориште на Теразијама и Југоконцерт, може да се догоди системска промена. Дакле, питање је редовног упознавања публике са другом врстом позоришног језика, и то не само у оквиру Битефа. Кад би пројекти овог типа били уобичајена ствар у току једне сезоне, мислим да бисмо ми већ кроз неколико сезона имали сасвим другачију ситуацију.“

Представе попут „Коде“ захтевају пријемчивост и отвореност не само на менталном већ и на физичком, физиолошком плану: „Представа делује на више нивоа, постоји снажни вибрациони ефекат. Звук покреће извесне процесе како у самом извођачу, тако неминовно и у гледаоцу, активира центре који су изван договорених знакова, то је једна веома дубока размена и од публике се очекује да на то буде спремна“, објашњава уметница. „Међутим, јако пуно људи има отпор јер се плаши да неће разумети. Уместо тога, потребан је пристанак да се отворите ка нечему што не можете дефинисати.“ У случају „Коде” један део публике је апсолутно желео да унапред зна шта гледа. Та људска потреба за дефинисањем, да се нешто смести у одређени концепт пре самог доживљаја ремети рецепцију. Такође, расположење публике у великој мери одређује доживљај овакве представе. Међутим, управо у тој интеракцији, наглашава Ана, представа живи и егзистира.

Сазнали смо да се овај вишемесечни истраживачки пројекат стварао из једног сасвим отвореног процеса чија се структура формирала тек на самом крају рада. Једна од основних тема од које је истраживање почело било је трагање за пореклом језика. Затим се у раду природно на то надовезала још једна велика тема, а то је озвучавање тела, откривање звука тела. Тако је звук који резонира извођачима служио као инструмент за откривање сопственог унутрашњег света. Према речима Ане Софреновић, сваки звук открива један његов део. Звук који су извођачи продуковали у „Коди“ веома је често асоцирао на дах, на звук самог дисања. „Дах јесте звук“, објашњава уметница, „већ само мало појачано дисање постаје израз, и ако се оно организује у одређеном ритму и трајању, у одређеној боји, од њега може настати читав један комад. Дисање постаје знак, може постати реч, може постати тон. Веома је узбудљиво питање за нас остало то да ли смо ишли ка тону или ка језику, ка музици или ка театру. Ја то никако не бих дефинисала, већ бих га оставила да буде слободно ишчитано. Ми завршавамо комад са једним сигналом, чистим кристалом, тоном који у некој наредној фази може да се развија у музици, или у неки крик, који кад се утиша може довести до неке речи. Он носи много могућности.“

Што се тиче самих извођача, они су у овом пројекту, како тврде, први пут добили прилику да буду перформери у првом лицу, а не само глумци. „Извођачи нису имали свој лик, односно маску иза које би могли да се крију, чак их ни гипс није скривао, већ пре можда откривао. То је нешто на чему сам ја лично као извођач имала прилике да се испробам пре две године у пројекту ’Плеј’ са Милошем Софреновићем. Извођач користи све атрибуте своје аутентичности, своје личне доживљаје, а не оне намаштане у оквиру једног лика, једног текста, једне епохе. Ту нема ничег представљачког, бива се на сцени до краја. Ова врста ’огољавања’ велики је изазов и нешто што савремени тренутак у позоришту веома тражи“, закључује Ана Софреновић.