Калеидоскопски панк

ФОРМАТИРАЊЕ
Да је поп култура упорна и неизбежна као коров, говори и следећи податак: за понедељак је најављена премијера представе „Хамлет, Хамлет Eurotrash“ Маје Пелевић и Филипа Вујошевића. Радња је смештена у (имагинарну или вероватну) средњу школу где се, у складу са светлим традицијама Болоњске декларације, историја Европе предаје као – историја Евровизије.

Пародијска игра са замењивањем високог и ниског, озбиљне историје и неозбиљног фестивала, на трагу је многих сличних поп-реконструкција историје. Није Даглас Копланд први писао панегирике трагичном певачу „Нирване“, сеирећи над чињеницом да је из коме пробуђени Курт Кобејн прво тражио јагоде са шлагом као културном епифанијом првог реда, нити је Џим Морисон случајно иницирао низ узвратних посета књижевности и рока. Књижевност и популарна музика се већ дуго и упорно допуњују, не само тематски, него формално и стилски.

Поп култура је оптуживана протеклих деценија за много тога: да нас отрже из наручја уметности и предаје тржишном маркетингу на милост и немилост. Изједначавана је са манипулацијом, осумњичена за покушај хомогенизације. Свака оптужба подразумевала је и контраудар, па је, у име слатке вендете, поп-индустрија снажно у себе усисавала политичке личности и историјске догађаје, претварајући у поп-иконе све и сваког, од Че Геваре до Горбачова.

Због своје једноставности, поп-музика је дуго тумачена као знак деформације културе и симптом њеног пропадања. Оптужена је за инфантилизацију, иако су добронамерни тврдили да она својим једноставним и поновљивим ритмовима само бележи дамаре свакодневице. Иако отпоран на удварачке ударце масмедија, француски филозоф Жил Делез репетитивност у структури поп-песме и њено ослањање на рефрен посматра као оличење носталгије и жудње за изгубљеном целовитошћу.

Чињеница да се, по Делезу, поп-музика лоцира на потезу од репетиције до инвенције покреће дугу и стабилну везу ове музике и литературе. Тако британски писац Џеф Нун своју прозу претвара у колажни ремикс на маргини денс културе и технопоезије, зарадивши од критичара чак и бизарну одредницу калеидоскопски панк. По Нуну, тајна чаробне музике једнако је биолошка колико и технолошка: његова јунакиња, диск-џокејка Пиксл Ђус, уместо десног длана има лептирова крила. Фаустовски дар лаког додира неповратно мења звук.

Нунов знак распознавања је поступак „наративног семпловања” – техника која уклапа књижевни текст у музички ритам. У књизи Кобралингус он семплује одломке Шекспирових драма, романа Зејна Греја и поезије Емили Дикинсон, творећи хибрид Брајана Иноа и Ролана Барта. Поступак варијације, у књижевности главног тока непризнат и неприхваћен, прози Џефа Нуна дарује моћ регенерације и магију флуидности.

Као што је поп-иконични Вилијам Бароуз технику колажа позајмљивао од визуелних уметности, Нун музичко семпловање и микс користи као основе језика, стила и виђења света. Увлачећи читаоца у аутентичну мистерију денс културе, Нун пушта да музика зарази језик: популарна музика је у његовом свету облик постојања на тромеђи паразита, вируса и дроге. За љубав ефекта тоталне флуидности, у роману Вајбгајст писац иде до границе заумног експеримента. Текстје лишен интерпункције и ослобођен ортографских стега: нема великих слова, а ритмичке и лексичке јединице раздвојене су само косим цртама. На тематском плану, пак, пратимо дискографску одисеју три генерације преко недостајуће гитарске жице, тумачимо мозаик генетске хармоније и дисхармоније у свету где је поп-музика постала део естаблишмента: Манчестер из Нуновог романа и имагинарне блиске будућности већ увелико има трг „Џој Дивижн” и Ијана Кертиса, улицу Рика Естлија и „Симпли ред”, авенију „Би џиза”.

Таква мрежа тргова и улица делује као остварен сан Ника Хорнбија, писца романа Хај фиделити, прозе која истражује „високу верност” доброг поп-звука и праве љубави. Биографија главног јунака рефлектује се у историји музике, а збирка плоча је паралелни живот који се без престанка може реаранжирати и прерађивати. Емотивна историја по потреби може да се сведе на топ-листу пет најбољих песама или пригодну компилацију.

У романима Џефа Нуна музика дословце улази у крв као мистична плава течност, постаје део тела и имагинације. У динамичном споју мистичног и практичног, поп-музика може да се сведе на генератор кеша и треша. Кад Нунова јунакиња каже да је живот ремикс у ком смо заточени, ту има неке дубље и бизарније истине: ако литература жели да опстане у времену нових културних идеологија, вероватно ће морати много више да упија ритмове, а мање да развејава идеје.