Да ли нам користе претешке речи

Основни предуслов демократије није добар уставни поредак, него демократска политичка култура. Зато што демократска политичка култура претходи уставу. Тачније речено, она га ствара. Једном друштву се и са стране може наметнути какав год хоћете устав, али ако грађани не желе да га примењују, од њега нема ништа. Узмимо нпр. земље црне Африке. У највећем броју њих прихваћен је формални секуларни устав. Он подразумева равноправнoст мушкараца и жена. Али је, упркос томе, традиционално утемељена полигамија често присутна. Што је посебно важно, она се среће код католика. Чак је католичка црква морала да затвори очи пред том праксом, jер је услов да католицизам опстане.

Из наведеног примера се види колико је демократска политичка култура важна. Гледајући нашу ситуацију, видимо да је она код нас веома слаба. Сви говоре о праву на различитост. Али се у пракси свакодневно суочавамо са жестоким отпором да толеришемо различитост и другачије мишљење. У таквим условима демократија не може да се спроведе у дело, колико год је устав и закони наметали као владајући политички облик.

Право на слободну реч је основно право које људи морају имати да би се једно друштво могло сматрати друштвом у коме је политичка култура на нивоу да се може рећи да је демократско. То значи да људи могу јавно да искажу мишљење које ће се можда разликовати од других. Можда ће им противречити, па чак и бити одвратно. Али ако нема такве слободе, онда нема демократске политичке културе. Наом Чомски о томе каже: „Ако нисмо за слободу речи људи чије су нам речи одвратне, онда то значи да нисмо за слободу речи уопште”. Ако погледамо претходну реченицу и сетимо се да смо у праскозорје садашњег политичког тренутка, раних деведесетих година прошлог века, често помињали Волтерове речи „Не слажем се са вама, али ћу све учинити да своје мишљење искажете”, видећемо да се порука Чомског ипак донекле разликује од Волтерове.

Исказ једног од носилаца просветитељства, онако како га данас претачу у законе и друштвену норму баш његова отаџбина и ЕУ, ипак у себи садржи зрнце забране. Зато што у тамошњим правним системима постоје ствари које су и на нивоу јавне речи забрањене. За разлику од тога, Чомски је изричит. Чак и оно што нам је најодвратније док је на нивоу речи, па и позив на насиље, није и не сме бити забрањено. У том смислу Чомски звучи јеретички. Али шта је друштвено корисније? Да ли оно што нам поручује Волтер или Чомски, који је Волтер нашег доба? Шта се добија забранама слободе говора? Резултат је само то да они који имају мишљење које се разликује од мишљења околине, радије ћуте него што га саопштавају. Зато што знају да могу трпети правне последице.

Зар није корисније за друштво да им се слободно дозволи да јавно кажу шта мисле. Тако бисмо знали шта од њих очекујемо. То је утолико важније ако је реч о мишљењу знатне мањине. Али које нема снагу да се испољи у овом тренутку. Шта када се створе услови да слободно ураде оно што крију? А онда се сви питају како се то могло десити, ко је то од њих очекивао. Сетимо се оних навијача Новог Пазара који су на утакмици развили транспарент „Срце, бубрег, плућа – живела жута кућа” или „Нож, жица, Сребреница”, ако их процесуирате, то можете учинити само са предводницима. Сви остали се примире, ћуте и чекају прилику. Што је посебно важно, забрана их стимулише да још више мрзе.

Нормално је да су овакве речи одвратне и да могу да подстакну на злочин. Али корист од њих је знатна јер тако барем знамо ко то тако мисли и ко би, не дај боже, можда то и учинио. Важан задатак полиције је сада да јури и открива овакве идеје. И на то се троши огроман новац и време. Али када би онима који их изговарају било дозвољено да их изговарају, они би се јавно представили и полиција би знала о коме је реч и они би били свесни да су због таквих ставова под појачаном пажњом. Па нек изволе да се и даље тако понашају. У исто време требало би развијати модел понашања који такве поступке проглашава неприхватљивим и усађивати, нарочито у младе, идеју да се такве речи осуђују, али на вербалном нивоу. А ако неко хоће да на своју штету, али без законских последица, трпи друштвене санкције и изопштеност, нека изволи и нека се тако понаша.

А друштву, као мера свега, требало би да буду речи Џона Стјуарта Мила, који је казао: „Никада не можемо бити сигурни да је мишљење које желимо да угушимо погрешно. Па чак када смо у то потпуни уверени, угушити га, било би зло”.

Професор Универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије

***

Колумниста „Политике” професор Мирољуб Јевтић примљен је пре три дана у одељење друштвених наука Европске академије наука и уметности. У овом тренутку 32 добитника Нобелове награде су чланови ове академије, основане у аустријском граду Салцбургу 1990, с циљем интердисциплинарне размене и подстицања европске сарадње. Предлог за Јевтићев пријем потекао је, како нам је рекао, од колега из Аустрије.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа