Министар у маказама

Вук Јеремић, најмлађи члан Владе Србије и вероватно најмлађи министар спољних послова у новијој српској историји (32 године), од првог тренутка - а на дужност је ступио пре тачно четири месеца - суочио се са највећим изазовом који може да задеси шефа дипломатије једне земље: да одбрани њен суверенитет и територијални интегритет, ојача њен међународни углед, побољша односе са суседима и убрза њену европску (или евроатлантску) интеграцију.
Ниједан од ових циљева, показало се, неће ићи глатко. Млади Вук ће наићи не само на "тврде ставове" саговорника у свету, већ и на препреке у самој српској политичкој и државној елити. У таквим "маказама" нашао се кад је саветник премијера Коштунице Александар Симић назвао Црну Гору "квазидржавом". Јеремић се званично извинио Црногорцима и изгладио спор који је могао прерасти у камен раздора између две суседне, "братске" државе.

Други пут, Јеремић је у седишту Алијансе у Бриселу, приликом представљања Презентационог документа о сарадњи у оквиру НАТО програма "Партнерство за мир" (којем је Србија већ приступила), објашњавао да наша земља жели да учврсти своју "евроатлантску перспективу" - а у исто време неки чланови Владе Србије су у Београду јавно иступили против "ближих веза" са НАТО-ом.

Трећи пример: након што је "Њујорк тајмс", тумачећи речи Душана Пророковића, државног секретара у Министарству за Косово и Метохију, оценио да ће Србија запретити војном акцијом на Косову у случају једностраног проглашења независности покрајине, Јеремић је смирио страсти изјавивши за "Фајненшел тајмс" да "ми нећемо допринети дестабилизацији покрајине нити војним, нити безбедносним средствима", већ да ће Србија, напротив, искористити "сва правна и дипломатска средства, али не безбедносно-одбрамбена".

Биографија Вука Јеремића указује на памет, таленат и успех, али и на склоност ка великим преокретима у каријери. Прво га је занимала физика, па менаџмент, био је бизнисмен, па политичар, да би сад упловио у дипломатију. Као београдски гимназијалац се отиснуо у Британију и на чувеном Кембриџу дипломирао теоријску физику. Онда је отпловио у САД и на престижном Универзитету Харвард у САД ("расаднику" функционера на највишим местима у светској политици и бизнису) завршио магистарске студије из области државне администрације. Ту је проглашен за једног од најуспешнијих студената и, што је још важније, стекао многе утицајне познанике, међу којима су син шефице грчке дипломатије Доре Бакојани и Ангус Армстронг, економски саветник британског премијера Гордона Брауна.

Радио је као финансијски аналитичар у "Deutshe Bank", "Dresdner Kleinwort Benson Bank" и "AstraZeneca Pharmaceuticals" из Лондона, али га је, након демократских промена у Србији, привукла могућност да се опроба на власти.

Почео је као саветник: прво министра телекомуникација СРЈ, затим од јуна 2003. министра одбране државне заједнице СЦГ, па од јула 2004. председника Србије Бориса Тадића (који му је, својевремено, предавао психологију у Првој београдској гимназији, и са којим дели чланство у Демократској странци). Са места Тадићевог саветника за међународне односе и шефа спољнополитичког тима ушао је у владу. У међувремену је одслужио војни рок (заклетву је положио у касарни у Јакову, али је - према сопственом сведочењу - већину времена провео у Председништву Србије) и оженио се (новинарком РТС-а Наташом Лекић).

Амбициозног Вука, "Србина и православца", како се званично изјашњава, на сваком кораку су пратиле контроверзне приче: од оне да је директан потомак "бошњачких Кенедијевих", моћне породице Поздерац (о чему је нашироко писала сарајевска "Слободна Босна"), да је сарадник британске/америчке обавештајне службе, па до инсинуација на рачун његовог оца Михајла Јеремића.