Опстанак у неравнотежи моћи

ЖЕНЕ У ИЗДАВАШТВУ

Директори највећих издавачких кућа, које располажу највишим капиталом на тржишту, јесу мушкарци, каже Бора Бабић. Љубица Пупезин као посебно занемарен и недовољно поштован посао даје пример лекторског посла, који баш најчешће и раде жене. Тако жене добијају мање новца, моћи и слободе, док су мушкарци истакнутији и много боље плаћени

У иначе незавидном положају за књижевност уопште, када доминира монопол већих или, најчешће, једног највећег издавача, последњих година се као алтернатива појављује све више мањих и независнијих издавачких кућа. Њихове уреднице и директорке су у све већем броју жене, што и даље често није случај у већим издавачким кућама, у којима жене обично раде као лекторке, преводитељке, чак и као уреднице неких едиција, али углавном нису и на највишим позицијама. Поводом Осмог марта, о овој теми организован је разговор са шеснаест жена уредница и директорки у издавачким кућама, у оквиру књижевног програма Дома културе „Студентски град“.

Предности и изазови независног положаја

Наше саговорнице, пре него што су се осамосталиле, имале су искуство рада или у оквиру већих издавачких кућа, или су са њима на различите начине сарађивале. Бора Бабић, директорка и главна уредница Академске књиге из Новог Сада, посебно истиче како знања која је добила радећи у Матици српској и Издавачкој књижарници Зорана Стојановића примењује и у садашњем раду. Искуство рада у сада нажалост угашеним „Дечјим новинама”, мада на пословима везаним за издавање часописа, имала је и Љиљана Маринковић, директорка Креативног центра, који постоји већ тридесет година и један је од најзначајнијих издавача књижевности за децу и младе.

На питање због чега се осамосталила, преводитељка и директорка нове издавачке куће „Радни сто“ Бојана Денић каже: „Ја мислим да се моја позиција сада није много променила. Просто, оно што сам била као преводилац, само један мали део велике издавачке машине, ни сада се умногоме није променило. Јер од преводиоца се очекивало много више него да само преводи. Преводиоци су, хтели – не хтели, на себе морали да преузимају додатне професионалне услуге, за шта финансијски једва да су били компензовани...

Нађа Бобичић

СЕЋАЊЕ НА КОМШИЈУ – ИВУ АНДРИЋА
Четири недеље за  опис летње кишице

Ми нисмо имали телевизор и Андрић и Милица су нас звали да погледамо неку емисију заједно. На телевизији музички интермецо, пева Лепава Лукић „Од извора два путића воде на две стране“, а Андрић, који је био човек дубоког садржаја и који вас и у обичном разговору изненади неким својим коментаром или мудрошћу, каже: „Видите, увек постоје најмање два пута, човек има избор, немојте да се жалимо на судбину“

Илустрација Драган Стојановић

Андрић је приликом првог сусрета рекао Невенки: „Често ме питају где станујем и када им кажем, одговоре: ’О, па ту станује Невенка Урбанова.’ Од сада када ме питају, кажем: „У истој згради у којој станује Невенка Урбанова’.“

Невенку је веома уважавао, волео је да слуша њене приче пуне духа и луцидног запажања – осећао је њен, не само сценски, магнетизам. Мени је као младом сликару који почиње успешно да излаже у Паризу давао савете, а сматрао ме је и занимљивим саговорником.

Са друге стране, ми смо боље упознали Андрића. Знали смо за његова речита ћутања – сад смо открили да говори исто тако добро као што пише (што није сваком великом писцу дато) и да оно његово непрекидно мисаоно ткање саопштава на свој посебан андрићевски начин.

Невенка и Милица су се знале годинама и на то пријатељство се надовезала нова ситуација – то што је сад дошао брачни пар Андрић. Андрић није баш одмах пристао на тако нешто. Међутим, касније се видело да му је тај породични живот пријао. Он, који је живео као степски вук Хермана Хесеа, осетио је благодети породичне топлине и породичног живота. Три жене су бринуле о њему: Милица, бака Зорка, дивна мама Миличина и Милка служавка.

Димитрије Дишко Марић

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ
С. О. С. за хуманитарну помоћ

У књизи Ратне игре: прича о помоћи и рату у новијем времену ауторка разоткрива позадину рада невладиних хуманитарних организација, елементе корупције и поставља питања до кога заиста стиже хуманитарна помоћ

Жена војник даје воду која је стигла као хуманитарна помоћ пакистанској девојчици

Пре неколико дана међународна федерација Црвеног крста и црвеног полумесеца издала је саопштење у којем се каже да су сазнали како „људи који нису повезани са њиховом агенцијом, а тако се представљају, покушавају да у виду помоћи унесу ’карго’ у Венецуелу преко затворене границе. Они можда имају добре намере, али ризикују да угрозе нашу неутралност и независност“, каже се у саопштењу.

Тако су догађаји у Венецуели крајем фебруара и почетком марта ове године, актуелизовали, између осталог, и проблем такозване хуманитарне помоћи. О том проблему одлично је писала холандска истраживачка новинарка Линда Полман у књизи Ратне игре: прича о помоћи и рату у новијем времену.

Већ на почетку књиге, Полманова поставља хипотетичко питање: шта бисте учинили да вас је Црвени крст послао у неку земљу, ако бисте установили да већи део онога што треба да стигне угроженима завршава у рукама наоружане силе, који ће ту храну, лекове и одећу продавати, па за те паре куповати оружје. Користећи то оружје, отераће још људи са њихових огњишта, па ће се број оних којима је потребна помоћ повећавати.

Ову поједностављенo представљену дилему западне хуманитарне организације решавају углавном компромисом који оправдава њихово постојање: наставиће своју мисију, јер један део помоћи, ма како мали био, стиже до оних којима је намењен. Дилема је стара колико и покушаји да се помогне ближњима у невољи. Флоренс Најнтингејл је сматрала да ако цивили раде на ублажавању ратних страхота, помажу политичарима и генералима да се лакше одлуче за нове војне сукобе. Супротан став имао је први добитник Нобелове награде за мир Анри Дунан, који је организовао помагање рањенима после битке код Солферина у Италији, средином 19. века. Он је сматрао да је наша дужност да помажемо другима у невољи без обзира на неке негативне последице.

Бранко Димитријевић

КРИЗА ХУМАНИСТИКЕ
Ка друштву без критичког потенцијала

Питање слободног приступа научним, културним и уметничким знањима један је од основних проблема савремене политике. Реч је о свељудском праву на знање. Арон Шварц, амерички програмер и интернет активиста, био је ухапшен због сумње у илегално преузимање материјала са JSTOR-a – комерцијалне дигиталне база података са академским часописима – јануара 2011. Био је под истрагом федералних власти. Нађен је мртав у свом стану у 2013.

Сајбер Робин Худ: Арон Шварц

Студије хуманистике имају сада већ дугу историју од ренесансних изучавања класичне књижевности (studia humanitatis) до модерних ширења критичких студија уметности, културе, друштвене надградње и свакодневног живљења, те медијске културе, планетарне екологије, људског и постљудског света итд. Ту се срећу значајна имена критичких писаца, интелектуалаца и универзитетских радника као што су: Сигмунд Фројд, Теодор Адорно, Валтер Бењамин, Жан-Пол Сартр, Симон де Бовоар, Клод Леви-Строс, Жак Лакан, Луј Алтисер, Ролан Барт, Жак Дерида, Пауло Фреире, В.В.О. Квајн, Доналд Дејвидсон, Стефан Моравски, те данас Џудит Батлер, Јулија Кристева, Растко Мочник, Славој Жижек, Фредрик Џејмсон, Борис Гројс, Гризелда Полок, Пјотр Пјотровски, Бруно Латур, Катарин Малабу, Ђорђо Агамбен, Акиле Мбембе и др. Хуманистика као студије савременог живота и света су у експанзији током позног 20. века. Изучавају се на универзитетима, на алтернативним школама, презентују се у медијима, изводе се у јавној сфери на глобалним сценама елитне и масовне културе првог, другог и трећег света. Студије хуманистике одређује идеал образованог критичког мишљења и делања у савременом друштву за савремене појединце.

Потискивање хуманистике и њених универзитетских и научних пракси започиње у времену доминације неолибералног економизма.

Жудња за знањем

Серија књига Преко хуманистике: Теорија-Филозофија-Естетика-Уметност (издавач Орион арт, Београд) настала је као одговор на глобално потискивање и одбацивање хуманистике и хуманистичких студија из савременог капиталистичког високошколског система. Теоријско и критичко, а пре свега ревизионистичко прелажење отвореног поља хуманистике је израз жудње за знањем, потенцијалима разумевања света у коме живимо и  борбе за људскији свет где наша природа и неприрода показују своја лица и наличија. Слоган ове серије књига је „Треба бранити хуманистику!”

Мишко Шуваковић

МЕДИЦИНА
Крај мита о мушком и женском мозгу

У данашње време, мушко-женске разлике не траже се више у грађи мозгa јер их нема, а ако неких разлика има онда су оне само у биохемијској форми. Број доктората и научних публикација знатно је већи у женском делу научне популације

Симон де Бовоар

Стереотипи о начину утицаја пола на разне способности људи, нарочито на интелектуалне, само понегде опстају до данашњих дана. Што је друштво сиромашније и заосталије, стереотипи су стабилнији и у њихову вечност мало ко сумња. Прави лов на разлике у грађи мушког и женског мозга има дугу традицију, али је од 19. века претворен у науку звану френологија, која се заснивала на апсурдним мерењима углова, кривина и асиметрија мушких и женских лобања. Из тог временa, све до данас,  понегде је на снази идеја о мањим интелектуалним способностима женског рода, и то због разлике у тежини и грађи мозга.

Фаталних 145 грама

Рана научна потврда инфериорности жена потиче још из 18. века у коме је као материјални доказ за тако нешто послужила за 10 одсто мања тежина женског мозга, у ствари дефицит од 145 грама. Касније, ближе нашем времену, почетком осамдесетих година прошлог века, дошло се на идеју да је мост беле масе, који спаја десну и леву мождану хемисферу, знатно шири и масивнији у женској популацији. Нервни снопови који прелазе преко тог моста с једне на другу страну повезују различите зоне од којих су неке доминантне код мушкараца, а друге код жена. То се уклапа у стару идеју о левој, „мушкој“ половина мозга, одговорној за говор и аналитичко  и логично мишљење, док десна, „женска“ половина, обрађује емоције и креативност.

Момчило Б. Ђорђевић

ЗАПЕЧАЋЕНО ВРЕМЕ
Добро дошли у зону!

Као једну од великих опасности, посебно интензивираних са појавом авангарде у 20. веку, Тарковски види губљење духовности у уметности. Руски режисер овакво стање сматра неприхватљивим, будући да је, према њему, уметност позвана да се бори против недостатка духовности, те да би она у противном постала бесмислена јер би се руководила искључиво идејом прогреса

Алексеј Балабанов, кадар из филма „Хоћу и ја“

Једна од најпожељнијих вештина или алатки за преживљавање у готово свим аспектима наших уситњених егзистенција јесте прилагођавање. Проблем са савременим прилагођавањем је у томе што је оно добило статус контроверзе наметнувши се као појава која нема алтернативу. На делу је својеврсна „етика прилагођавања“, нова мера нашег постојања, онако како је у Декартово време та иста мера била повезана са мишљењем („Мислим, дакле постојим.“), а у Камијево са побуном („Буним се, дакле постојим.“).

Уместо залажења у проблематику прилагођавања у нашој свакодневици, те политичкој, медијској, научној и уметничкој сфери човековог мишљења и делања, па и оној најинтимнијој, занимљивије је осврнути се на оне појединце, несавремене хероје, који би се презриво одрекли таквог захтева, иако остаје отворено питање: Да ли би они били могући у 21. веку?

Подривање наведених савремених тенденција, у целини и детаљима, налазимо у познатој књизи легендарног Андреја Тарковског, недавно објављеној под насловом Запечаћено време, у издању Академске књиге (2018), у преводу са руског Милице Спасић и Ненада Спасића. Ово дело може се данас сматрати субверзивним, будући да понире „иза хоризонта“ свих тема које захвата: филозофија уметности, религиозни концепт уметности, истина у уметности, одговорност уметника и уметничке творевине, феномен поетске слике у кинематографији, техника монтаже, проблем апсолута, проблем слободе и смисла, статус глумца у филму, „слаби“ људи и друго.

Милена Ђорђијевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ