Opstanak u neravnoteži moći

ŽENE U IZDAVAŠTVU

Direktori najvećih izdavačkih kuća, koje raspolažu najvišim kapitalom na tržištu, jesu muškarci, kaže Bora Babić. Ljubica Pupezin kao posebno zanemaren i nedovoljno poštovan posao daje primer lektorskog posla, koji baš najčešće i rade žene. Tako žene dobijaju manje novca, moći i slobode, dok su muškarci istaknutiji i mnogo bolje plaćeni

U inače nezavidnom položaju za književnost uopšte, kada dominira monopol većih ili, najčešće, jednog najvećeg izdavača, poslednjih godina se kao alternativa pojavljuje sve više manjih i nezavisnijih izdavačkih kuća. Njihove urednice i direktorke su u sve većem broju žene, što i dalje često nije slučaj u većim izdavačkim kućama, u kojima žene obično rade kao lektorke, prevoditeljke, čak i kao urednice nekih edicija, ali uglavnom nisu i na najvišim pozicijama. Povodom Osmog marta, o ovoj temi organizovan je razgovor sa šesnaest žena urednica i direktorki u izdavačkim kućama, u okviru književnog programa Doma kulture „Studentski grad“.

Prednosti i izazovi nezavisnog položaja

Naše sagovornice, pre nego što su se osamostalile, imale su iskustvo rada ili u okviru većih izdavačkih kuća, ili su sa njima na različite načine sarađivale. Bora Babić, direktorka i glavna urednica Akademske knjige iz Novog Sada, posebno ističe kako znanja koja je dobila radeći u Matici srpskoj i Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića primenjuje i u sadašnjem radu. Iskustvo rada u sada nažalost ugašenim „Dečjim novinama”, mada na poslovima vezanim za izdavanje časopisa, imala je i Ljiljana Marinković, direktorka Kreativnog centra, koji postoji već trideset godina i jedan je od najznačajnijih izdavača književnosti za decu i mlade.

Na pitanje zbog čega se osamostalila, prevoditeljka i direktorka nove izdavačke kuće „Radni sto“ Bojana Denić kaže: „Ja mislim da se moja pozicija sada nije mnogo promenila. Prosto, ono što sam bila kao prevodilac, samo jedan mali deo velike izdavačke mašine, ni sada se umnogome nije promenilo. Jer od prevodioca se očekivalo mnogo više nego da samo prevodi. Prevodioci su, hteli – ne hteli, na sebe morali da preuzimaju dodatne profesionalne usluge, za šta finansijski jedva da su bili kompenzovani...

Nađa Bobičić

SEĆANjE NA KOMŠIJU – IVU ANDRIĆA
Četiri nedelje za  opis letnje kišice

Mi nismo imali televizor i Andrić i Milica su nas zvali da pogledamo neku emisiju zajedno. Na televiziji muzički intermeco, peva Lepava Lukić „Od izvora dva putića vode na dve strane“, a Andrić, koji je bio čovek dubokog sadržaja i koji vas i u običnom razgovoru iznenadi nekim svojim komentarom ili mudrošću, kaže: „Vidite, uvek postoje najmanje dva puta, čovek ima izbor, nemojte da se žalimo na sudbinu“

Ilustracija Dragan Stojanović

Andrić je prilikom prvog susreta rekao Nevenki: „Često me pitaju gde stanujem i kada im kažem, odgovore: ’O, pa tu stanuje Nevenka Urbanova.’ Od sada kada me pitaju, kažem: „U istoj zgradi u kojoj stanuje Nevenka Urbanova’.“

Nevenku je veoma uvažavao, voleo je da sluša njene priče pune duha i lucidnog zapažanja – osećao je njen, ne samo scenski, magnetizam. Meni je kao mladom slikaru koji počinje uspešno da izlaže u Parizu davao savete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.

Sa druge strane, mi smo bolje upoznali Andrića. Znali smo za njegova rečita ćutanja – sad smo otkrili da govori isto tako dobro kao što piše (što nije svakom velikom piscu dato) i da ono njegovo neprekidno misaono tkanje saopštava na svoj poseban andrićevski način.

Nevenka i Milica su se znale godinama i na to prijateljstvo se nadovezala nova situacija – to što je sad došao bračni par Andrić. Andrić nije baš odmah pristao na tako nešto. Međutim, kasnije se videlo da mu je taj porodični život prijao. On, koji je živeo kao stepski vuk Hermana Hesea, osetio je blagodeti porodične topline i porodičnog života. Tri žene su brinule o njemu: Milica, baka Zorka, divna mama Miličina i Milka služavka.

Dimitrije Diško Marić

LICE I NALIČJE
S. O. S. za humanitarnu pomoć

U knjizi Ratne igre: priča o pomoći i ratu u novijem vremenu autorka razotkriva pozadinu rada nevladinih humanitarnih organizacija, elemente korupcije i postavlja pitanja do koga zaista stiže humanitarna pomoć

Žena vojnik daje vodu koja je stigla kao humanitarna pomoć pakistanskoj devojčici

Pre nekoliko dana međunarodna federacija Crvenog krsta i crvenog polumeseca izdala je saopštenje u kojem se kaže da su saznali kako „ljudi koji nisu povezani sa njihovom agencijom, a tako se predstavljaju, pokušavaju da u vidu pomoći unesu ’kargo’ u Venecuelu preko zatvorene granice. Oni možda imaju dobre namere, ali rizikuju da ugroze našu neutralnost i nezavisnost“, kaže se u saopštenju.

Tako su događaji u Venecueli krajem februara i početkom marta ove godine, aktuelizovali, između ostalog, i problem takozvane humanitarne pomoći. O tom problemu odlično je pisala holandska istraživačka novinarka Linda Polman u knjizi Ratne igre: priča o pomoći i ratu u novijem vremenu.

Već na početku knjige, Polmanova postavlja hipotetičko pitanje: šta biste učinili da vas je Crveni krst poslao u neku zemlju, ako biste ustanovili da veći deo onoga što treba da stigne ugroženima završava u rukama naoružane sile, koji će tu hranu, lekove i odeću prodavati, pa za te pare kupovati oružje. Koristeći to oružje, oteraće još ljudi sa njihovih ognjišta, pa će se broj onih kojima je potrebna pomoć povećavati.

Ovu pojednostavljeno predstavljenu dilemu zapadne humanitarne organizacije rešavaju uglavnom kompromisom koji opravdava njihovo postojanje: nastaviće svoju misiju, jer jedan deo pomoći, ma kako mali bio, stiže do onih kojima je namenjen. Dilema je stara koliko i pokušaji da se pomogne bližnjima u nevolji. Florens Najntingejl je smatrala da ako civili rade na ublažavanju ratnih strahota, pomažu političarima i generalima da se lakše odluče za nove vojne sukobe. Suprotan stav imao je prvi dobitnik Nobelove nagrade za mir Anri Dunan, koji je organizovao pomaganje ranjenima posle bitke kod Solferina u Italiji, sredinom 19. veka. On je smatrao da je naša dužnost da pomažemo drugima u nevolji bez obzira na neke negativne posledice.

Branko Dimitrijević

KRIZA HUMANISTIKE
Ka društvu bez kritičkog potencijala

Pitanje slobodnog pristupa naučnim, kulturnim i umetničkim znanjima jedan je od osnovnih problema savremene politike. Reč je o sveljudskom pravu na znanje. Aron Švarc, američki programer i internet aktivista, bio je uhapšen zbog sumnje u ilegalno preuzimanje materijala sa JSTOR-a – komercijalne digitalne baza podataka sa akademskim časopisima – januara 2011. Bio je pod istragom federalnih vlasti. Nađen je mrtav u svom stanu u 2013.

Sajber Robin Hud: Aron Švarc

Studije humanistike imaju sada već dugu istoriju od renesansnih izučavanja klasične književnosti (studia humanitatis) do modernih širenja kritičkih studija umetnosti, kulture, društvene nadgradnje i svakodnevnog življenja, te medijske kulture, planetarne ekologije, ljudskog i postljudskog sveta itd. Tu se sreću značajna imena kritičkih pisaca, intelektualaca i univerzitetskih radnika kao što su: Sigmund Frojd, Teodor Adorno, Valter Benjamin, Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Klod Levi-Stros, Žak Lakan, Luj Altiser, Rolan Bart, Žak Derida, Paulo Freire, V.V.O. Kvajn, Donald Dejvidson, Stefan Moravski, te danas Džudit Batler, Julija Kristeva, Rastko Močnik, Slavoj Žižek, Fredrik Džejmson, Boris Grojs, Grizelda Polok, Pjotr Pjotrovski, Bruno Latur, Katarin Malabu, Đorđo Agamben, Akile Mbembe i dr. Humanistika kao studije savremenog života i sveta su u ekspanziji tokom poznog 20. veka. Izučavaju se na univerzitetima, na alternativnim školama, prezentuju se u medijima, izvode se u javnoj sferi na globalnim scenama elitne i masovne kulture prvog, drugog i trećeg sveta. Studije humanistike određuje ideal obrazovanog kritičkog mišljenja i delanja u savremenom društvu za savremene pojedince.

Potiskivanje humanistike i njenih univerzitetskih i naučnih praksi započinje u vremenu dominacije neoliberalnog ekonomizma.

Žudnja za znanjem

Serija knjiga Preko humanistike: Teorija-Filozofija-Estetika-Umetnost (izdavač Orion art, Beograd) nastala je kao odgovor na globalno potiskivanje i odbacivanje humanistike i humanističkih studija iz savremenog kapitalističkog visokoškolskog sistema. Teorijsko i kritičko, a pre svega revizionističko prelaženje otvorenog polja humanistike je izraz žudnje za znanjem, potencijalima razumevanja sveta u kome živimo i  borbe za ljudskiji svet gde naša priroda i nepriroda pokazuju svoja lica i naličija. Slogan ove serije knjiga je „Treba braniti humanistiku!”

Miško Šuvaković

MEDICINA
Kraj mita o muškom i ženskom mozgu

U današnje vreme, muško-ženske razlike ne traže se više u građi mozga jer ih nema, a ako nekih razlika ima onda su one samo u biohemijskoj formi. Broj doktorata i naučnih publikacija znatno je veći u ženskom delu naučne populacije

Simon de Bovoar

Stereotipi o načinu uticaja pola na razne sposobnosti ljudi, naročito na intelektualne, samo ponegde opstaju do današnjih dana. Što je društvo siromašnije i zaostalije, stereotipi su stabilniji i u njihovu večnost malo ko sumnja. Pravi lov na razlike u građi muškog i ženskog mozga ima dugu tradiciju, ali je od 19. veka pretvoren u nauku zvanu frenologija, koja se zasnivala na apsurdnim merenjima uglova, krivina i asimetrija muških i ženskih lobanja. Iz tog vremena, sve do danas,  ponegde je na snazi ideja o manjim intelektualnim sposobnostima ženskog roda, i to zbog razlike u težini i građi mozga.

Fatalnih 145 grama

Rana naučna potvrda inferiornosti žena potiče još iz 18. veka u kome je kao materijalni dokaz za tako nešto poslužila za 10 odsto manja težina ženskog mozga, u stvari deficit od 145 grama. Kasnije, bliže našem vremenu, početkom osamdesetih godina prošlog veka, došlo se na ideju da je most bele mase, koji spaja desnu i levu moždanu hemisferu, znatno širi i masivniji u ženskoj populaciji. Nervni snopovi koji prelaze preko tog mosta s jedne na drugu stranu povezuju različite zone od kojih su neke dominantne kod muškaraca, a druge kod žena. To se uklapa u staru ideju o levoj, „muškoj“ polovina mozga, odgovornoj za govor i analitičko  i logično mišljenje, dok desna, „ženska“ polovina, obrađuje emocije i kreativnost.

Momčilo B. Đorđević

ZAPEČAĆENO VREME
Dobro došli u zonu!

Kao jednu od velikih opasnosti, posebno intenziviranih sa pojavom avangarde u 20. veku, Tarkovski vidi gubljenje duhovnosti u umetnosti. Ruski režiser ovakvo stanje smatra neprihvatljivim, budući da je, prema njemu, umetnost pozvana da se bori protiv nedostatka duhovnosti, te da bi ona u protivnom postala besmislena jer bi se rukovodila isključivo idejom progresa

Aleksej Balabanov, kadar iz filma „Hoću i ja“

Jedna od najpoželjnijih veština ili alatki za preživljavanje u gotovo svim aspektima naših usitnjenih egzistencija jeste prilagođavanje. Problem sa savremenim prilagođavanjem je u tome što je ono dobilo status kontroverze nametnuvši se kao pojava koja nema alternativu. Na delu je svojevrsna „etika prilagođavanja“, nova mera našeg postojanja, onako kako je u Dekartovo vreme ta ista mera bila povezana sa mišljenjem („Mislim, dakle postojim.“), a u Kamijevo sa pobunom („Bunim se, dakle postojim.“).

Umesto zalaženja u problematiku prilagođavanja u našoj svakodnevici, te političkoj, medijskoj, naučnoj i umetničkoj sferi čovekovog mišljenja i delanja, pa i onoj najintimnijoj, zanimljivije je osvrnuti se na one pojedince, nesavremene heroje, koji bi se prezrivo odrekli takvog zahteva, iako ostaje otvoreno pitanje: Da li bi oni bili mogući u 21. veku?

Podrivanje navedenih savremenih tendencija, u celini i detaljima, nalazimo u poznatoj knjizi legendarnog Andreja Tarkovskog, nedavno objavljenoj pod naslovom Zapečaćeno vreme, u izdanju Akademske knjige (2018), u prevodu sa ruskog Milice Spasić i Nenada Spasića. Ovo delo može se danas smatrati subverzivnim, budući da ponire „iza horizonta“ svih tema koje zahvata: filozofija umetnosti, religiozni koncept umetnosti, istina u umetnosti, odgovornost umetnika i umetničke tvorevine, fenomen poetske slike u kinematografiji, tehnika montaže, problem apsoluta, problem slobode i smisla, status glumca u filmu, „slabi“ ljudi i drugo.

Milena Đorđijević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU