Древни крстови Закарашја

Вршац, Бела Црква – Магистар археологије Димитрије Мита Мадас је читав радни век провео у заводима за заштиту споменика културе, у Крагујевцу и Панчеву, истражујући прошлост, „прекопавши” Шумадију, Поморавље и јужни Банат. Петнаест година био је посвећен истраживањима у долини реке Караш, која извире у румунским Карпатима, а после 107 километара (више од половине тока је на српској страни), улива се у Дунав, код Старе Паланке.

Читава обала дуж овог водотока је права археолошка ризница коју чини близу 50 остатака старих насеља, а од тог броја Мадас је на нашој страни истражио 15. На том простору живот се одвијао од неолита до средњег века (око 6.000 година). Последњи траг у старом Закарашју који је овај археолог утврдио оставили су некадашњи становници Ђурице и датира с почетка 15. века. Поменуто насеље је названо по данашњој бари, а у давним временима било је то ушће Караша у Дунав, то јест лука на великој реци. После подизања ХЕ „Ђердап” тај локалитет је потопљен.

Закарашју се Мадас посветио деценију и по. Колико се зна, он је највише истраживао овај водоток на српској страни. Сматра, међутим, да је остало још доста посла и за младе археологе, јер је „овај простор истражен само десетак одсто”. Посебно занимање стручне јавности изазвали су проучени крстови Закарашја и гробови са Ђурице.

– Крст је као симбол хришћанства рано стигао, по свему судећи, из Солуна, кроз дунавску долину у Закарашје, а потом узводно Карашем наставио према Карпатима, пространим рудоносним планинама Румуније – каже наш саговорник.

Карас истиче да наука нема много археолошких налаза крстова у Закарашју, „али оно што имамо јасно упућује колико је Христов симбол овде рано заблистао, колико је радо прихваћен, постао омиљен и коришћен” на обалама природне везе између Дунава и Карпата.

– Мада је овде током мог истраживања пронађено огромно археолошко благо, које је оплеменило фундусе многих музеја, велику пажњу заслужују најстарији налази крстова из атара данашњег села Дупљаја. Они на себи носе сва препознатљива стилска обележја петог и шестог века. Једна приватна колекција броји чак 17 крстова, правих драгуља, који се разликују по облику и начину коришћења: први су ношени на грудима, други причвршћени на одећи, а трећи су у својим шупљим језгрима чували честице различитих реликвија. У зависности од моћи власника, крстови (и са ликом Христа) израђивани су од различитих материјала, од меканог дрвета до најтврђих метала, чак и пресвучени златном заштитом, али и на други начин украшени – каже археолог Димитрије Мадас.