Пустињски пејзаж живота

Барселона – За путника намерника који је ових дана стигао до Барселоне, другог по величини града Шпаније и престонице Каталоније, био је прави шок када се срео са билбордима на којима се рекламира изложба Зорана Мушића „Од Дахауа до Венеције” у Гаудијевој палати „Педрера”.

Следећи шок га је чекао када је на најлепшој авенији Барселоне, Пасеу де Грасиас, видео импресивни ред пред „Педрером” у коме се стрпљиво чека за улазак у то прелепо здање-музеј у коме је цео спрат резервисан за спектакуларну ретроспективну изложбу Мушића (Горица 1909–Венеција 2005), која је отворена још 26. фебруара а затвара се данас.

Каталонци су се потрудили не само да сакупе 230 Мушићевих радова, од оних најранијих из времена пре Другог светског рата па до оних из 2001, када је заувек склонио свој сликарски алат, доносећи их из Љубљане, Трста, Венеције, Мадрида, Валенсије, Париза, Вићенце, Асконе, Беча, Женеве, из приватних и музејских колекција, већ су објавили студијски каталогкоји је више од стандардне монографије, и са текстовима изузетних аутора.

Уводни текст написао је Жан Клер, комесар изложбе, иначе,бивши главни кустос Центра „Жорж Помпиду” и најбољи зналац Мушићевог уметничког опуса, а затим следи текст Хорхеа Семпруна, писца, мислиоца, првог министра културе у постфранковској Шпанији, насловљен „И ја сам видео” о личном искуству из нацистичког концентрационог логора. Затим су ту текстови Вена Пилона (1896–1970), Мушићевог колеге, земљака и пријатеља у младости, писца и ликовног критичара Алекса Сусана, директора Фондације Кајша Каталуња која је организовала изложбу у Барселони.

У „монографију” је укључен монолог самога уметника који је снимио Жан Блез Жино за документарни филм „Пејзажи тишине” (1986) о Мушићевим сликама на којима су пејзажи Италије.Поред репродукција свих изложених дела, са комплетним подацима, у књигу је укључена детаљна биобиблиографија уметника.

На улазу, посетиоца дочекује Мушићева порука – „Све моје слике се баве једном темом:пустињским пејзажем који је живот” и тако почиње визуелно, хронолошко, путовање кроз Мушићев опус дефинисан као „један од најдоследнијих, најкохерентнијих у другој половини 20. века који је посвећен крхкости људског бића, његовој усамљености, егзистенцијалној беспомоћности са којом се суочио после Другог светског рата.”

Мушићева биографија је обележена раним боравком у Бечу где се срео са делима Густава Климта и Егона Шилеа, затим студијама на Ликовној академији у Загребу, одласком у Шпанију где је током једне године копирао у мадридском „Праду” дела Ел Грека и Гоје, повратком у завичај и Италију, хапшењем и депортовањем у концентрациони логор смрти Дахау из кога се вратио, заувек, обележен тим искуством.

За онога ко се не сећа Мушићеве самосталне изложбе у Београду (податак о њој је нађен, без датума, у другом тому незавршене „Ликовне енциклопедије Југославије” загребачког Лексикографског завода), пролазак кроз сале у којима су веома ефектно изложени Мушићеви цртежи, акварели, пастели, гвашеви и уља је незабораван доживљај. Идилични призори из циклуса „Далматински мотиви” и „Венеција” виђени очима младог сликара,који одишу лирским доживљајем природе, претачу се у цртеже и акварела у потаји сликане у концентрационом логору Дахау у сенци крематоријума и вешала.

А затим се срећемо са уметниковим првим аутопортретима на којима после логорског искуства трага за самим собом.Следе слике настале током Мушићевог боравка у Паризу, куда се отиснуо после женидбе са Идом Кадорин, и где га је, почетком педесетих година прошлога века, дочекала општа еуфорија апстракцијом. У Паризу „открива” велике могућности које се крију у разним графичким техникама и то му 1956. године доноси „Гран при” за графику на Бијеналу у Венецији. Убрзо осваја и највише признање на Бијеналу графике у Љубљани као и награду Унеска, такође за графику, на венецијанском Бијеналу 1960. године.

Следи период током кога покушава, први и једини пут, да се отисне у воде апстрактне уметности и тада је, пре свега, инсистирао на веома специфичном, смиреном колориту. Сва та „лутања” нагло се прекидају када, као гром из ведра неба, 1970. године започиње сликање серије „Нисмо последњи”,  коју је радио наредних пет година.

На улазу у салу где су слике овог циклуса, исписане су уметникове речи које боље од било ког ликовног критичара помажу гледаоцу да се припреми за оно што ће видети.

„Када сам се вратио из Дахауа све је било превише свеже да бих могао да се изразим у потпуности. Само сам бележио оно што сам тамо видео, а затим се јавила жеља да заборавим патње и оно што сам видео. То сам ипак, током ових 30 година носио у себи и нисам више могао да скривам. Не може се рећи да сам сликао ’сећања’ већ то је оно што се налазило у мени,а ’окидач’ су били догађаји у свету који су изнова доносили ратове, масакре.”

То што је „избило” из уметникове подсвести су тако потресни призори који се могу по свему мерити са Гојиним призорима ратних страхота, жртава инквизиције,ноћних мора и халуцинација умоболних. Пред овим платнима посетиоци изложбе занеме, нема више уобичајеног жамора већ влада тишина пуна страхопоштовања као пред дубоко религиозним призорима, јер ти ликови који нас гледају су само оличење патње, очаја, беспомоћности пред величином зла. Нису потребне речи критичара „да је Мушић оставио најпотресније ликовно сведочанство о холокаусту”, јер свако ко види ове слике неће их никада заборавити.

Ослободивши се „демона” који су га прогонили од изласка из логора, Мушић налази инспирацију и, вероватно, утеху сликајући ентеријере венецијанских цркава, а затим започиње један нови циклус у коме ликовним језиком „сецира” сопствену психу и душу своје жене кроз серију аутопортрета и дуплих портрета, на којима су он и Ида.Попут Рембранта, који је преко аутопортрета пратио откуцаје свог биолошког сата, Мушић, без трага самозаваравања, бележи свој спори пут ка биолошком крајукоји је,по његовом мишљењу као уметника,стигао четири године пре стварне смрти.