Ујка Семов косовски посао

Америчке амбиције не досежу дотле да и Србија уђе у северноатлантску војну алијансу, али је јасно да би решењем косовског проблема у знатној мери био блокиран канал руског утицајаАмериканци од уморних Европљана преузимају штафетну палицу трке за решење конфликта између Београда и Приштине, док актери сукоба размењују реторичке бараже пропраћене провокативним претњама.

Да ли је то део припрема српске и косовске јавности за споразум, или најава краха мировне формуле која се, по свему судећи, припрема у Вашингтону? Прва могућност делује остварљиво. Друга носи незамисливе ризике.

Да ли је, дакле, могуће да се договор постигне ове године, како су Американци најавили 2017, када су се ангажовали на решавању политичких трзавица у Албанији и обећали да ће спор Атине и Скопља бити решен 2018, а онај између Београда и Приштине 2019?

Од три најаве, две су реализоване, што у косовски мировни процес после година развлачења уноси елементе досад непостојећег оптимизма. Потврђује се утисак да је Американцима дојадила јаловост бриселских бирократа и њихова све очитија неспособност да неутралишу неуралгичне тачке региона.

Политичким емотивцима ваљда је јасно да акција Вашингтона није мотивисана љубављу према Србији или Косову, већ је део ширих геостратешких разматрања у временима пре и после проглашења независности Косова.

Спиритус мовенс ангажман администрације Доналда Трампа је детекција растућег утицаја Русије по западном Балкану, подручју којим се његов претходник није бавио, препуштајући га Европљанима, а ови су својим нечињењем Кремљу омогућили да са мало улагања оствари непропорционално велики утицај.

Када је утврђено како ствари стоје, Црној Гори је убрзан улазак у НАТО, а реплика тог процеса сада је у току у Северној Македонији. Америчке амбиције не досежу дотле да и Србија уђе у северноатлантску војну алијансу, али је јасно да би решењем косовског проблема у знатној мери био блокиран канал руског утицаја.

Колико су реалне шансе да се после деценија посртања Србија ослободи косовских букагија, да себи широм отвори простор европских интеграција, да постане атрактивна за страна улагања? Веће него икад, иако тако не делује. Штавише, атмосфера је готово предратна. Хитна седница српског Савета за националну безбедност. „Чека се тренутак за напад на Србе на северу Косова”, што је далеко од реалности, иако има и оних који сматрају да би тек оружани конфликт мањег интензитета могао да отвори врата политичком решењу.

Да се нешто ваља иза брда, сем запаљиве реторике, посредно потврђује максимализам на обе стране. Приштина у платформи тражи међусобно признање, Београд то, без парламентарне дебате и платформе, одлучно одбија и обнову дијалога условљава укидањем царина.

Вучић остаје привржен преговорима – због чега је у радикалским временима и створена његова нова политичка реинкарнација, али неповољне околности приморавају га да делује тврдо. „Сиктер са тим папиром, бандо из Приштине”, кличе Вучић поводом приштинске платформе, за коју каже да представља одлуку да се прекине дијалог. Све то уопште не значи да дијалога неће бити. Речи непримерене дипломатији имају снажну маркетиншку функцију да председника прикажу као патриотског јуришника пре него што поједине владике Српске православне цркве наставе да га називају „велеиздајником”. Припрема се да амортизује очекивани удар критика острашћених у чијем је настанку учествовао.

Са сличним негативним расположењем суочени су и у Приштини. Под сенком почетка рада Међународног суда чини се да су се најмрачнији облаци навукли и над приштинским политичким небом. Туку громови национализма: од одлуке о претварању Косовских снага безбедности у регуларну армију, преко пркосног завођења царина на српску робу, до преговарачке платформе.

Премијер Рамуш Харадинај представља се као тврди бранитељ поретка и граница, шири патриотску илузију да је спреман да се због армије замери НАТО-у, а због такса Американцима. Ко у то поверује, политички је аналфабета.

У току су пропагандистички маневри, док Вашингтон актерима сукоба оставља простор да, ако хоће, разговарају и о корекцији граница – што је идеја која се досад најгласније одбацивала у Берлину. Немци не би да их Американци избаце из игре, али нису у позицији да отворено буду против решења написаног по америчком сценарију – ако се с њим сложе у Београду и Приштини. Опасно би било да косовски проблем постане талац личног анимозитета Трампа и Ангеле Меркел или ривалитета Вашингтона и Москве.

Шатл дипломатија се интензивирала, потврђујући да је мировни процес далеко динамичнији него што се чини, што потврђују посете америчког подсекретара за политичка питања и главних саветника немачке канцеларке .

Трамп је ставио потписе на писма Вучићу и Тачију, вероватно не зна много више од тога да се Србија и Косово налазе у Европи, али његов бизнис приступ политици наговештава да жели да посао буде обављен. Ове године.

Темељ америчког решења је међусобно признање. Мислим да Вашингтон од Београда не би захтевао формално признавање косовске независности, али свакако подизање рампи за чланство Косова у УН, Унеску, Интерполу...

Вучић каже да му је десет пута теже него што је било Добрици Ћосићи и Зорану Ђинђићу. Можда притом мисли и на ону ситуацију када је Ђинђић у последњи час Немцима ускратио уговор око Смедерева и предао га Американцима. Вучићу би била добродошла подршка либералне опозиције, истих оних који су и покренули преговарачки процес, али је не добија. Његови ривали морали би да схвате да ће решење проблема Косова отворити пут дебатама о квалитету српске политике, да ће тек тада моћи да нађу савезнике на Западу, без којих овде промене режима нема. Допадало се то неком или не.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа