Другачија прича о Сплиту

У последње време се много говори и пише о немилом догађају у Сплиту, када су се ватерполисти Црвене звезде бекством и скоком у море спасавали од напада хулигана. Тај испад је свакако наштетио угледу Сплита. Међутим, то ме подсетило на оно што сам доживео у Сплиту седамдесетих година прошлог века.

Планирао сам летовање на Брачу и због тога сам рано кренуо колима на пут. Успут сам имао тежу саобраћајну незгоду због које сам остао без шофершајбне (ветробранског стакла). Када сам стигао у Сплит пала је већ увелико ноћ. Стао сам пред једну стамбену зграду, не знајући шта да радим. У згради нисам никог познавао, а кола су била практично отворена (без ветробранског стакла) и пуна ствари. Утом је из зграде изашао човек и питао ме може ли ми помоћи. Након објашњења, племенити Сплићанин ми је решио проблем тако што смо ауто паркирали у његову гаражу, а ја сам преноћио у његовом стану. Сутрадан ми је помогао да нађем мајстора и монтирам ветробранско стакло. Све се дешавало у журби и нервози јер је требало ухватити трајект за Брач. Захвалио сам му и понудио накнаду, што је он одлучно одбио. Нажалост, заборавио сам да узмем телефон и адресу свог добротвора.

То ме прогони већ 50 година, а посебно је дошло до изражаја сада, кад се упућују озбиљне замерке недобронамерним грађанима Сплита. Мој пример потврђује да има добрих и племенитих људи, те да на њих треба да се ослонимо у неговању пријатељских односа, а ја овим путем још једном захваљујем за помоћ оном племенитом и добром Сплићанину.
Др Властимир Пухач, лекар у пензији, Стара Пазова