СЛУЧАЈ ПАЛМИНОГ ТРАКТОРА

У Србији више ништа није сигурно, чак ни положај патријарха. Доживотни мандат је само привидна канонска погодност, ако се већ конкуренцији за највише место учинило да је светац предуго живео. Али, овде проблеми настају поводом световних ствари. Нема добрих наговештаја да ће они бити решени тако брзо и на опште грађанско задовољство. Свако стрепи на свој начин, неко од повратка у прошлост, неко од изласка на светло дана.

У сваком случају, бар пола Србије неће се сложити са својом другом половином. Таква подела јесте оригинални демократски домет који би могао скупо да нас кошта. Из ћоравог сокака нас не може извући никакав месија, или национални пророк, вођа народа који можда зна шта нам ваља чинити. Него само добра пијачна рачуница, пазар на коме су се погодни људи домогли статуса ретке робе.

Заиста немам ништа против Ивице Дачића лично. Не бих ни могао да игноришем категорију која се зове „пристојна земљачка солидарност”, дели нас само тридесетак километара завичајног простора. Од Драгише Цветковића и Зорана Живковића, српски југ није имао лидера који се докопао центра ствари. Али, ово ипак није локалпатриотска ода.

Можда је Ивица у једном тренутку искрено покушао да се отресе Милошевића. То је ионако превелики терет за њега, двојицу таквих Србија не би могла да поднесе ни у бунилу. Тада је променио фризуру и обичај да имитира свог политичког учитеља. Није у потпуности одбацио Слобину сенку, али је далеко од себе отерао његове фанатичне, слепо заљубљене обожаваоце из удружења „Слобода”.

Али, никада се није потпуно одрекао свог политичког пубертета, јер би то могло да га удаљи од последње генерације која још има енергије да године вожда из Пожаревца запамти као добре. Још једном је „употребио” речник свог творца поводом Косова: „Ко је смео да каже да због губитка територије нећемо ратовати!” Још једном је у парламенту рекао: „Зашто сте нас рушили 2000, сада сте се вратили на Милошевићеву политику!”

Све то било би сувише мало за ренесансу СПС-а. Дачић је унутар своје коалиције био под дивергентним притисцима: конзервативци су га вукли натраг, на стазе старе славе и посртања. Млади и енергични нису марили за идеологију, њима је потребна енергична модернизација. Подршка младим лавовима стигла је с неочекиване стране, из Јагодине. Драган Марковић, под егзотичним надимком Палма, свој интеграцијски преврат сажео је у скоро антологијску досетку: „Не сипа се патриотизам у трактор!” Него гориво, хтео је рећи, а оно се не точи из врућих парола истрошених и безнадних говорника.

Шеф СПС-а успео је да око себе окупи и пензионере, ону врсту незадовољних људи о којима држава све мање брине. Некако се сматра да се проблем залазеће генерације може решити „природним путем”, то јест мало бржим одумирањем оних који „крцкају” чемерне пензије.

Тако смо добили две генерације пензионера из виталне фамилије Кркобабића, што даје наду и у скори пензионерски подмладак. Не може се рећи како су умировљеници наша будућност, али може да је друштво, које не брине о онима што су га стварали, и само склоно пропасти.

Такав Дачић, дечко рођен у месту где и Светлана Ражнатовић и Смиљко Костић, постао је неоспорна политичка звезда. Човек који је одмах најавио да његова партија неће бити „језичак на ваги”, него реална политичка снага. Још у изборној ноћи рекао је да ће најпре разговарати с Коштуницом. Па тек ако преговори пропадну, видеће шта још има у понуди.

Шеф државе је своју понуду Дачићу изнео јавно. На неки начин, то је било прилично усиљено политичко удварање у општој атмосфери флертовања. Али, изгледа да је Тадић то једино и могао да учини док је конкуренција преговарала. Свеједно, Дачић је отишао у Москву, али не „по своје мишљење, већ онако! Ја стално некуд путујем, шта се чудите!”

Не, зашто бисмо се чудили? Мада се у чаршији чуло да се Ивица под Кремљом срео с другарицом Марковић. Не знам шта би она могла да му каже што он већ није знао. Нити браћа из Думе оно што већ није чуо. Можда је успут начуо и Лаврова, вредело би.

Човек који је победио Милошевића 2000. прави коалицију са СРС-ом. Каже да то нису исти они радикали од пре осам година и да су данас практично сви исти. Њему је Дачић потребан као последња нада за политички опстанак. Иначе ће заувек, слободним падом, отићи на маргину, у дружину Јована Кркобабића.

Човек који је два пута за три месеца потукао Николића правио би владу с Дачићем. Ако је не буде направио, ниједна победа неће вредети више од статистичког податка. Мораће све испочетка, или скоро све.