SLUČAJ PALMINOG TRAKTORA

U Srbiji više ništa nije sigurno, čak ni položaj patrijarha. Doživotni mandat je samo prividna kanonska pogodnost, ako se već konkurenciji za najviše mesto učinilo da je svetac predugo živeo. Ali, ovde problemi nastaju povodom svetovnih stvari. Nema dobrih nagoveštaja da će oni biti rešeni tako brzo i na opšte građansko zadovoljstvo. Svako strepi na svoj način, neko od povratka u prošlost, neko od izlaska na svetlo dana.

U svakom slučaju, bar pola Srbije neće se složiti sa svojom drugom polovinom. Takva podela jeste originalni demokratski domet koji bi mogao skupo da nas košta. Iz ćoravog sokaka nas ne može izvući nikakav mesija, ili nacionalni prorok, vođa naroda koji možda zna šta nam valja činiti. Nego samo dobra pijačna računica, pazar na kome su se pogodni ljudi domogli statusa retke robe.

Zaista nemam ništa protiv Ivice Dačića lično. Ne bih ni mogao da ignorišem kategoriju koja se zove „pristojna zemljačka solidarnost”, deli nas samo tridesetak kilometara zavičajnog prostora. Od Dragiše Cvetkovića i Zorana Živkovića, srpski jug nije imao lidera koji se dokopao centra stvari. Ali, ovo ipak nije lokalpatriotska oda.

Možda je Ivica u jednom trenutku iskreno pokušao da se otrese Miloševića. To je ionako preveliki teret za njega, dvojicu takvih Srbija ne bi mogla da podnese ni u bunilu. Tada je promenio frizuru i običaj da imitira svog političkog učitelja. Nije u potpunosti odbacio Slobinu senku, ali je daleko od sebe oterao njegove fanatične, slepo zaljubljene obožavaoce iz udruženja „Sloboda”.

Ali, nikada se nije potpuno odrekao svog političkog puberteta, jer bi to moglo da ga udalji od poslednje generacije koja još ima energije da godine vožda iz Požarevca zapamti kao dobre. Još jednom je „upotrebio” rečnik svog tvorca povodom Kosova: „Ko je smeo da kaže da zbog gubitka teritorije nećemo ratovati!” Još jednom je u parlamentu rekao: „Zašto ste nas rušili 2000, sada ste se vratili na Miloševićevu politiku!”

Sve to bilo bi suviše malo za renesansu SPS-a. Dačić je unutar svoje koalicije bio pod divergentnim pritiscima: konzervativci su ga vukli natrag, na staze stare slave i posrtanja. Mladi i energični nisu marili za ideologiju, njima je potrebna energična modernizacija. Podrška mladim lavovima stigla je s neočekivane strane, iz Jagodine. Dragan Marković, pod egzotičnim nadimkom Palma, svoj integracijski prevrat sažeo je u skoro antologijsku dosetku: „Ne sipa se patriotizam u traktor!” Nego gorivo, hteo je reći, a ono se ne toči iz vrućih parola istrošenih i beznadnih govornika.

Šef SPS-a uspeo je da oko sebe okupi i penzionere, onu vrstu nezadovoljnih ljudi o kojima država sve manje brine. Nekako se smatra da se problem zalazeće generacije može rešiti „prirodnim putem”, to jest malo bržim odumiranjem onih koji „krckaju” čemerne penzije.

Tako smo dobili dve generacije penzionera iz vitalne familije Krkobabića, što daje nadu i u skori penzionerski podmladak. Ne može se reći kako su umirovljenici naša budućnost, ali može da je društvo, koje ne brine o onima što su ga stvarali, i samo sklono propasti.

Takav Dačić, dečko rođen u mestu gde i Svetlana Ražnatović i Smiljko Kostić, postao je neosporna politička zvezda. Čovek koji je odmah najavio da njegova partija neće biti „jezičak na vagi”, nego realna politička snaga. Još u izbornoj noći rekao je da će najpre razgovarati s Koštunicom. Pa tek ako pregovori propadnu, videće šta još ima u ponudi.

Šef države je svoju ponudu Dačiću izneo javno. Na neki način, to je bilo prilično usiljeno političko udvaranje u opštoj atmosferi flertovanja. Ali, izgleda da je Tadić to jedino i mogao da učini dok je konkurencija pregovarala. Svejedno, Dačić je otišao u Moskvu, ali ne „po svoje mišljenje, već onako! Ja stalno nekud putujem, šta se čudite!”

Ne, zašto bismo se čudili? Mada se u čaršiji čulo da se Ivica pod Kremljom sreo s drugaricom Marković. Ne znam šta bi ona mogla da mu kaže što on već nije znao. Niti braća iz Dume ono što već nije čuo. Možda je usput načuo i Lavrova, vredelo bi.

Čovek koji je pobedio Miloševića 2000. pravi koaliciju sa SRS-om. Kaže da to nisu isti oni radikali od pre osam godina i da su danas praktično svi isti. Njemu je Dačić potreban kao poslednja nada za politički opstanak. Inače će zauvek, slobodnim padom, otići na marginu, u družinu Jovana Krkobabića.

Čovek koji je dva puta za tri meseca potukao Nikolića pravio bi vladu s Dačićem. Ako je ne bude napravio, nijedna pobeda neće vredeti više od statističkog podatka. Moraće sve ispočetka, ili skoro sve.