Савези посвађаних рушитеља

Србија би требало ових дана да добије четврту коалициону владу од демократских промена у земљи 2000. године. Њено формирање, као што је то био случај и са претходним српским владама, неће ићи лако. Једино по чему је она специфична у односу на друге јесте чињеница да ће кључну улогу у њеном формирању имати Социјалистичка партија Србије. Ова странка која је била на власти пуних десет година, на управо завршеним изборима забележила је свој највећи успех од петооктобарских промена. Изборни резултат показао је да је СПС незаобилазан партнер у формирању нове владе.

Чињеницу да Србија не може без коалиционих влада, др Слободан Марковић из Института за европске студије, објашњава као последицу чистог пропорционалног система. При таквом систему, како каже, готово је немогуће да једна странка освоји већину сама. Довољно је сликовит податак да ће у малом броју општина само једна странка моћи да формира локалну власт.

„Италија је годинама имала нестабилне владе због оваквог система. Само прелазак на комбиновани систем (који се већ примењује у Војводини), или на већински систем може да обезбеди владу једне странке, али ни он није гаранција за то”, каже др Марковић.

На питање да ли је за једну земљу боље да је води једна или више странака, он подсећа да Британију готово редовно води једна странка, осим у случају светских ратова. Грчка која има најдужу модерну традицију демократије на Балкану је, такође, пример земље коју је углавном водила по једна странка. „Постоји низ примера земаља где су углавном биле коалиционе владе и радиле су успешно. Значи да питање коалиционе или једностраначке владе није кључан проблем. Кључан проблем у Србији, у овом тренутку је партитократија, односно чињеница да врхови странака имају превелику моћ”, сматра др Марковић.

Можда у томе треба тражити објашњење зашто су све коалиционе владе у протеклих осам година падале пре свог „природног краја”, односно истека четворогодишњег мандата.

Притисци и неразумевање Запада

После победе Војислава Коштунице, као кандидата Демократске опозиције Србије, на председничким изборима 2000. године и петооктобарских демонстрација, због непризнавања избора од стране Милошевићевог режима, крајем октобра те године формирана је такозвана прелазна влада коју су чинили ДОС, Социјалистичка партија Србије и Српски покрет обнове. Она је била орочена на шездесет дана до парламентарних избора који су одржани 23. децембра. Свој потпис на „Споразум о расписивању ванредних парламентарних избора у Републици Србији” ставили су Зоран Ђинђић, председник Демократске странке, Вук Драшковић, председник СПО-а и Зоран Анђелковић, генерални секретар СПС-а. На њеном челу био је високи функционер СПС-а Миломир Минић.

Најмање проблема било је око формирања ДОС-ове владе после победе ове коалиције (коју је чинило 18 странака) на децембарским изборима. Освојили су убедљиву већину од 176 посланика, а потпредседничка и министарска места поделили међу лидерима странака. За премијера је 25. јануара 2001. године изабран Зоран Ђинђић.

Иако су „досовци” кренули с пуно елана и стартовали с реформама, пред њима су била многа искушења, а највеће је било везано за сарадњу са Хашким трибуналом. Из света је вршен велики притисак на прву демократску владу да изручи оптужене за ратне злочине, а пре свега бившег председника Слободана Милошевића.

Хашко саплитање

Трибунал у Хагу, био је узрок и првог великог сукоба између Зорана Ђинђића и председника Демократске странке Србије Војислава Коштунице. Коштуница је, наиме, обећао Милошевићу да неће бити изручен, али је остали део владе, а пре свега Ђинђић, инсистирао на хашкој обавези Србије.

Крајем јуна те године, Влада Србије донела је уредбу на основу које је бивши председник СРЈ, на Видовдан, изручен Хашком трибуналу. Овај потез Коштуница је оштро критиковао, истичући да се Милошевићево изручење Трибуналу не може сматрати законитим и уставним. Био је то почетак краја сарадње ДС и ДСС-а у овој влади. Само неколико месеци касније ДСС је напустила коалицију и Ђинђићеву владу, а разлаз је био праћен бројним оптужбама на рачун ДС-а чије функционере су из Коштуничине странке прозивали да су повезани са организованим криминалом.

После убиства премијера Ђинђића, 12. марта 2003. године, и поред тога што је власт била озбиљно уздрмана, ДОС је задржао премијерско место. На премијерској функцији Ђинђића је наследио Зоран Живковић, потпредседник Демократске странке. За време краткотрајног Живковићевог мандата (око девет месеци), владу су потресале бројне афере.

Лавину је покренуо Млађан Динкић, тада гувернер Народне банке Србије који је тврдио да има доказе да су саветник за безбедност премијера Ђинђића, Зоран Јањушевић и бивши шеф кабинета премијера, тадашњи директор Агенције за санацију банака Немања Колесар били умешани у прање новца. Динкић је тада од Живковића захтевао и смену министра унутрашњих послова Душана Михајловића, али и оставку премијера, ако се оптужбе докажу као тачне. Гувернер је такође оптуживао Живковића да „злоупотребљава косовско питање зарад стицања јевтиних политичких поена”, на шта му је премијер, оптужујући Г17 плус да се залаже за независно Косово, одговарао: „Има неких који су спремни да продају веру за вечеру, односно све за ништа.”

Док се, дакле, влада батргала са бројним проблемима, на другој страни јачале су странке опозиције, коју су у то време чиниле ДСС, СРС и СПС. Тако је октобра те године на предлог опозиције Скупштина почела расправу о изгласавању неповерења влади. Расправу је прекинула Наташа Мићић, тадашњи в.д. председника Републике, распустивши парламент и расписујући ванредне парламентарне изборе за 28. децембар, уочи којих се, иначе, ДОС распао.

ДС против СПС

Трећа постпетооктобарска влада, која је ступила на дужност 3. марта 2004. године, познатија као прва влада Војислава Коштунице или као мањинска влада, састављена је након једномесечних преговора. У њу су ушли ДСС, Г17 плус, СПО и НС, а пошто нису имали довољан број посланика издејствовали су да их мањински подржава СПС. Радикали који су освојили највећи број мандата у парламенту предлагали су Коштуници да заједно формирају владу, али је председник ДСС-а одбацио такву могућност.

Стварање мањинске владе пратиле су бројне заврзламе, а у јавности је као јерес дочекана одлука да се прихвати подршка социјалиста. Та одлука била је главни аргумент за критику Коштуничине владе. Демократска странка је, на тај начин, остала у опозицији, али је касније подржавала све важне државне одлуке, укључујући усвајање Резолуције о преговорима за коначни статус Косова и Метохије и доношење новог Устава Србије. ДС, међутим, није пропуштао ниједну прилику да Коштуници спочитава договор са социјалистима. Тако је, након избора Драгана Маршићанина, из ДСС-а, за председника парламента, уз подршку социјалиста, Борис Тадић, тада потпредседник ДС-а, оштро критиковао ДСС. „Добро је да Србија има председника Скупштине, али није добро што га је добила гласовима СПС-а Слободана Милошевића. Ово што се догодило у Скупштини јесте поништавање свих вредности 5. октобра и данас је, ево, освануо 4. октобар 2000. године ”, био је категоричан Тадић.

Одговарајући на Тадићеве прозивке Војислав Коштуница је рекао да је тврдња да се Слободан Милошевић вратио на политичку сцену након што су социјалисти гласали за избор Маршићанина „најноторнија лаж и најозбиљнија подметачина” и одбацио је поделу странака на подобне и неподобне. У то време Тадић је, такође, као аргумент у борби са ДСС-ом, истицао да СПС, чији се покојни лидер помиње у пресуди за пет убистава, подржава владу Србије.

Жилавост мањинске владе

Мандат те мањинске владе протекао је, иначе, у знаку борбе за опстанак државне заједнице, која се распала 2006 године, али и под сталним притисцима Брисела у вези са Хагом. „Конац” за њено „осипање” повучен је, опет, из Г17 плус. Када је Европска унија 3. маја прекинула преговоре о споразуму са Србијом, због тога што није изручила Ратка Младића Трибуналу, уследила је оставка потпредседника владе Мирољуба Лабуса, лидера ове странке. Међутим, министри из редова ове странке нису следили свог председника већ су остали у влади али су ковертирали своје оставке, саопштивши да и они напуштају Коштуничин кабинет уколико се до 1. октобра не настави сарадња са Хашким трибуналом што је био услов за даље преговоре са ЕУ. Неки медији су тај потез Г17 плус тумачили као „представу” за јавност. Иако сарадња са Хагом није настављена министри Г17 плус су остали у влади све до избора, 21. јануара 2007, који су расписани после изгласавања Уставног закона о спровођењу Устава.

Иако тој мањинској влади нико није прогнозирао дуг „век”, време их је демантовало јер је изгурала више од три године, све док није усвојен Устав Србије из којег су избори сами по себи произилазили.

Чињеницу да је мањинска влада опстала дуже од осталих др Слободан Марковић из Института за европске студије објашњава као сплет историјских околности, а не као системску ствари. „Не треба заборавити да Ђинђићева влада није пала, већ је премијер убијен, а његов наследник није имао способности претходника”, каже Марковић.

Да ли је Косово Србија?

На изборима одржаним у јануару 2007. године, поново је највећи број гласова добила СРС, али ни овога пута Коштуница није прихватио њихов позив да заједно формирају владу. Влада такозваног демократског блока која технички још постоји, а коју подсетимо чине ДС, ДСС-НС и Г17 плус, „скрпљена” је једва и у последњем тренутку, после тромесечних преговора и свега неколико минута пре истицања рока. Упућени су, потом, тврдили да се преговори ДС и ДСС о формирању владе, једнако прекидани и обнављани, могу сматрати најтежим преговорима у седмогодишњој историји постпетооктобарске Србије.

(/slika2)Тако је други Коштуничин кабинет формиран 15. маја прошле године. Странке су се договориле око тога да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије, да би требало убрзати европске интеграције, завршити сарадњу са Хашким трибуналом, као и око социјалне и економске политике и наставка борбе против криминала и корупције.

Али, тада постигнута сагласност није дуго трајала. Влада је дошла у кризу због неслагања министара ДС и Г17 плус, с једне и ДСС-а с друге стране, око односа према европским интеграцијама и Косову и Метохији. ДСС је, наиме, сматрала да ЕУ треба претходно „јасно и недвосмислено” да каже да је Косово саставни део државне територије Србије, као услов за наставак преговора о придруживању Србије ЕУ. Њени коалициони партнери, Демократска странка и Г17 плус, успротивили су се таквом условљавању и саопштили су да неће подржати такав став и изгласавање скупштинске резолуције са таквим садржајем. Циљ те резолуције, како су тврдили, не би био одбрана Косова и Метохије, већ заустављање европских интеграција.

„Штеточина” Динкић

Неслагања је било око начина на који треба бранити државни суверенитет. Министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић залагао се за то да Србија треба да престане да плаћа косовски дуг, а из ДСС-а су истицали да би се земља, уколико би био прихваћен Динкићев предлог, Србија одрекла свог суверенитета. Министар за инфраструктуру и лидер Нове Србије Велимир Илић, сматрао да је излаз из кризе владе смена министра економије и председника Г17 плус, због ставова које је он износио о Косову и Метохији, а који су, према његовим речима, биле у супротности с политиком државног врха. „Одлазак Динкића из владе сигурно би повећао шансе да влада опстане, јер су његови ставови угрозили односе у коалицији”, тврдио је Илић, пребацујући, касније, Динкићу да је у три мандата рушио три владе и да се понаша „као штеточина”. Динкић се бранио да није он рушио другу Коштуничину владу, већ да је премијер распустио парламент.

Ни Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија не слаже са оценом да је Динкић највећи кривац за пад неких влада. Он истиче да је парламентарна историја Србије прилично кратка и да су тешко могуће било какве емпиријске генерализације. Србија се, објашњава он, по свом искуству са коалицијама на власти, којих је било и пре 2000. године уопште не разликује од других земаља.

„Коалиције, по правилу, завршавају, не нападом споља, него трвењем унутрашњих актера. Тако је пала и Живковићева влада и сада Коштуничина влада”, наглашава он.

Подсећајући на то да се коалиције у политичкој теорији деле на дуготрајне и на краткотрајне, Гоати наводи да је правило да „што је већи број учесника у коалицији, то су мање шансе да коалиција дуго траје”. Нарочито су, по његовим речима, нестабилне мањинске коалиције, које имају некога ко није њихов члан, а подржава их у парламенту.

На опаску да је мањинска влада овде, ипак, опстала дуже од осталих, он одговара да ипак „има изузетака”.

Каква ће бити судбина нове коалиционе владе, уколико буде формирана, према речима др Марковића зависиће од тога да ли ће имати подршку ЕУ и светских финансијских кругова.