Селомир – чувар Чегра

Ниш – Више од 20 година Селомир Марковић Селе брине о спомен-комплексу на Чегру дочекујући школске караване, дипломате, стране и домаће госте, приповедајући о највећој националној трагедији у Првом српском устанку, тачније 1809. године. Селомир није историчар, није завршио ни велике школе, али ову битку зна у прсте, као и све о актерима чегарског боја и велике српске издаје на брду надомак Ниша. Своја истраживања овековечио је у књизи „Чегарски бол“, која је доживела неколико издања и чијој је промоцији присуствовало 2004. више од 1.000 људи.

– Рођен сам на самом измаку рата, 1945, а кум ми је, како би моје родно село Доњи Матејевац занавек било од тада поштеђено размирица, дао име Селомир. Проверено, у Србији немам имењака, има Селимира, али Селомира нема, започиње своју причу чегарски енциклопедиста, док седимо под једном очуваном, од укупно две липе, које је 1. јуна 1927, на дан прве праве реконструкције битке са великом бројем учесника и откривања чегарске куле, засадио краљ Александар Карађорђевић.

Све је започело у тренутку кад је Селомиров учитељ Милорад Симоновић дао деци у школи велику паузу да би преко радио-апарата марке „космај“ чуо драму о Матији Гупцу. Али, Селету није било до игре.

– Запрепастио се када сам га замолио да ми дозволи да и ја одслушам радио-драму. Тако је почело моје дружење са историјом, а наставило се ерупцијом моје дечачке радозналости за битку на Чегру о којој сам слушао од преживелих солунских ратника и мештана мог и околних села. Моја генерација је била другачија, не само због близине Чегра, већ и због тога што је село добило међу првима Дом културе и библиотеку. Почео сам као мали надничар код сеоских богаташа, рибајући бачве за вино, хтео да будем глумац, а завршио сам средњу школу и постао металостругар... – присећа се Селе.

Селомир је први посао нашао у Пироту. Затим се вратио у Ниш, у „Алатницу 1” Електронске индустрије и стекао звање супермајстора.

– Сви моји патенти су пријављени и плаћени, од увећања могућности рада подеоне угаоне главе и веће квадратне плоче, до усавршене бор штангле. Сећам се, за једну иновацију добијем 11 мојих плата, одједном! Пребацивао сам норму, добијао већу плату и од генералног директора. Једном се кладио да нећу моћи да га надмашим, изгубио је опкладу и морао да води руководство фабрике на вечеру – прича Селе који се у младости бавио боксом, био омладински првак Србије у перолакој категорији.

Кључеве од куле добио је пред обележавање 180. годишњице битке на Чегру, од тадашњег директора Народног музеја Богомира Станковића који је Селомира, због његовог знања о боју и бризи за споменик, промовисао у домаћина комплекса, а његову одлуку касније је потврдио и Велики одбор за прославу. Од тада Селомир чува и уређује Чегар, заједно са ЈКП „Медијана”, истражује и шири истину о српској борби за слободу. Сви из његове породице посвећени су одржавању комплекса: супруга Ружица, син Срђан, снаха Маја, унуке Милица (9) и Ана (8), као и четворогодишњи унук Лазар, који без предаха оптрчава око куле.

Било је и тешких тренутака у Селомировом бдењу над Чегром.

– На Ивањдан, 7. јула 2002, у 17.33 часова, олуја је поломила липу на југоисточној страни споменика. Плакао сам и чупао косу, а све то забележио је један из сниматељске екипе филма „Зона Замфирова” – казује Селомир и дан-данас пун туге. Део стабла, на коме је урезано седам крстова, чува се у кули.

– Хулигани су 14. августа 2006. оборили један од два топа са Церске битке, испред куле, који ту стоје симболизујући победу српске војске. Захвалан сам војсци што је топ поправљен и враћен на постамент. Неколико пута су обијали врата на кули, односећи вредне ствари, чак и рукописе. Верујем да нису знали какве вредности уништавају – наставља исповест наш домаћин, истичући да је велика морална одговорност пред српским народом чувати овако важан споменик.

У једном тренутку, Селомир пружа руку у правцу Каменичког виса и стена под њим.

– Шта видиш? Ено, Стевана Синђелића заваљеног у брду. Најбоље се види из профила, у време заласка сунца кад је и пуцао у барутану и погинуо са својим Ресавцима – усхићено говори и напомиње да је лик први уочио један студент, почетком јуна 2003. године.

Селомир се највише радује деци. Она му узвраћају. Један основац из Врања у писменом саставу из српског, писао је о човеку са Чегра, разбарушене беле косе, који пуно зна, питајући се како толики зналац о боју и Синђелићу говори са исцепаним рукавима кошуље. Селомир, пензионер од 1992. године, на Чегру све ради без надокнаде од самог почетка, а трошкове одржавања покрива прилозима туристичких агенција.

Селомир са Чегра сву децу испраћа порукама:

– Ратујте књигом, спортом, културом, науком и кад порастете борите се против два највећа српска непријатеља: српске неслоге и беле куге.