Трећи фестивал писаца-осуђеника

Ваљево – Вазда је било писаца у затворима. А тамо где има поезије и прозе нема самовања, јер границе између њих и слободе, заправо, не постоје. Ову констатацију потврдио је и трећи по реду Републички фестивал литералног осуђеничког стваралаштва, који је крајем прошле недеље одржан у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву.

На конкурсу ове јединствене смотре за осуђена лица у овом делу Европе, како смо од домаћина чули, пријавило се 70 аутора са 126 радова, из 16 од укупно 28 затвора у Србији. Радове су слали под шифрама, јер чланови жирија на челу са професором и књижевним критичарем Милутином – Лујом Данојлићем из Београда, нису желели да се оптерећују њиховим третманом, односно да ли је неко од њих осуђен на 10 или 20 година затвора и због чега. Оцењивали су њихове литералне исповести које су заправо, у највећем броју случајева, биле животне. Иако је тема овогодишњег фестивала била „река као симбол слободе”, они је нису реметили, иако су причали неку своју причу.

У препуној сали за културна дешавања КПЗ у Ваљеву, сваки учесник поздрављен је бурним аплаузом. Лауреати су се клањали и захваљивали. Прва награда у категорији поезије припала је Љиљани Хрватин из КПЗ Пожаревац за рад „Могуће у немогућем”. За наш лист каже да је осуђена на „вишегодишњу казну због тешког дела”. Најтеже јој пада што сина није видела скоро три године. Тада су почеле да навиру сузе. Успорила је говор и додала да је утеху нашла у писању за шта има све услове и пуно разумевања од стране затворске управе и васпитача. Другу награду за поезију равноправно су поделили Лука Маричић и Патер Поповић из КПЗ Ваљево. Петру су тог дана посебно сијале очи и, како нам је рекао, разлог је што се од пре неколико дана налази на условној слободи. Док је то изговарао, управник затвора Слободан Арсенијевић у шали му је понудио, као додатак награди, да може о њиховом трошку да остане још један дан. Насмејао се и захвалио. И трећу награду у овој категорији равноправно су поделила три осуђеника: Азра Авдагић и Бојан Драгичевић из специјалне затворске болнице Београд, и Бојан Станојевић из Окружног затвора у Новом Саду.

Победник у категорији прозе, за рад „Вода” је Небојша Р. Илић. Као бивши осуђеник КПЗ у Ћуприји, на доделу награде дошао је од куће из Гаџиног Хана, јер је само дан раније одслужио осмомесечну затворску казну. Признао је да је био осуђен због кривичног дела угрожавања безбедности путем СМС порука. Није по том питању желео да се упушта у детаље и објашњења. Рекао нам је тек да је „у природи човека да прави мање или веће, лашке или теже грешке”. Међутим, одмах је додао да је „величина свакога спознати и признати грешку, покајати се и не понављати је”. Друга награда припала је Милану Стошићу из КПЗ Пожаревац, док су трећу поделили Лазар Врећа из КПЗ Шабац и Александар Латински из КПЗ Ћуприја.

Слободан Арсенијевић, управник КПЗ Ваљево у којем се зачела идеја о фестивалу није крио задовољство овогодишњом смотром. Казао је да је фестивал најбоље сведочанство да затвори, како се најчешће мисли, ипак нису запуштене мрачне апсане, већ „места у којима се врло стрпљиво и стручно ради на ресоцијализацији, препознавању и подстицању одређених стваралачких склоности код осуђеника”. Најавио је неке новине за следећи фестивал, као и озбиљну намеру да се сви досадашњи награђени и похваљени радови убрзо нађу укоричени у заједничкој збирци, односно књизи.

Како је и отворен стиховима песникиње Десанке Максимовић „Тражим помиловање”, тако је и завршен трећи фестивал осуђеничког литерарног стваралаштва у Ваљеву. Све женске учеснице добиле су поред награда и цвеће. Заједнички су, потом, пошли у мензу где их је чекао „појачани” ручак. И затвори имају душу...