Српска деца и хрватска химна

После објаве градоначелника Вуковара Ивана Пенаве о понашању српске деце при интонирању хрватске химне, свакако је потребно подсетити на неке податке везане за настанак песме „Хрватска домовина”, која је званична химна Републике Хрватске. Можда ће ти подаци нешто да измене у понашању српске деце, а вероватно ће утицати и на ону хрватску младост која под утицајем Томпсона иде ка екстремној десници.

Музику за „Лијепу нашу” је написао Србин Јосиф, не Јосип, Руњанин, који је рођен у Винковцима, 1821. године, где је крштен у Српској православној цркви. Јосифов отац Игњат био је син свештеника Петра, који је чинодејствовао у Кузмину. Хрватска стручна, а поготово нестручна јавност, перманентно покушава да укаже да је Руњанин на стихове „Хрватске домовине” само додао туђу мелодију, којој он није аутор, али нема тај критички став према Дежелићевим песмарицама, где се песма проте Васе Живковића „Радо Србин иде у војнике” појављује са стиховима „Радо Хрват иде у војнике”.

Јосиф Руњанин је преминуо у Новом Саду 1878. године и сахрањен је на тамошњем Успенском гробљу, где се налази и његов споменик, који има „посебну уметничку и архитектонску вредност”. Податак о његовој смрти налази се и у књизи IV Матице умрлих Св. Успенске цркве (1872–1882) у Новом Саду. У рубрици „Вероисповеденије”, написан је податак „восточно”.

Добро би било да се из Хрватске организују екскурзије ради обиласка гробног места Јосифа Руњанина, и том приликом укаже на њега као Србина православне вероисповести, као што је то био и Никола Тесла. Тада би могли у Петроварадину да посете и родну кућу бана Јосипа Јелачића, кога је за бана „устоличио” српски патријарх Јосиф Рајачић.

Можда би српска деца са овим сазнањем без устезања устајала приликом интонирања хрватске химне, а можда би ова сазнања утицала позитивно и на свест хрватске деце.

Уз ове податке везане за музику хрватске химне треба се подсетити и на емотивни однос аутора стихова „Хрватске домовине” Антуна Михановића (1796–1861) према једној Српкињи. Михановић је био први аустријски конзул у Кнежевини Србији (1836–1838) и много се бавио у кући брата кнеза Милоша Обреновића господара Јеврема. Њега је у салон господара Јеврема привлачила Јевремова ћерка Анка, која се бавила књижевношћу и музиком. Анка, рођена 1921. године, била је духовита и мила особа и са својих 16–17 година пробудила је љубавна осећања Антуна Михановића. Но, кнез Милош је прекинуо било какве намере четрдесетогодишњег Михановића и захтевао од Беча да га повуче, па је премештен у Солун. Под утицајем овог „љубавног пораза” Михановић Анки Обреновић посвећује стихове насловљене „Камена дјева”.

Дејан Томић