А да већ једном тужимо НАТО

Биланс уништавања Србије: за 78 дана непрекидног бомбардовања Србије снаге НАТО-а дејствовале су пројектилима на 986 цивилних објеката, од чега је 119 потпуно уништено, а 867 тешко оштећено. На 113 локација бачено је 50.000 пројектила с осиромашеним уранијумом, а 57 објеката је гађано забрањеним касетним бомбама. Убијено је више од 2.500 цивила, међу којима је било 79 деце. На градска подручја избачено је 156 контејнера са 37.440 касетних бомби. Само материјална штета у Србији процењена је на више од 120 милијарди долара. Неколико светских лабораторија доказало је да је у том оружју постојао плутонијум који се налази само у нуклеарним електранама. Намерно су бомбардована хемијска, нафтна и електро постројења, где су нападачи тачно знали која количина јако опасних токсичних средстава постоји. И то је све отишло у ваздух, воду, земљу. Око два килограма гвожђа на сваког становника. „Хуманитарна акција” претворила се у хуманитарну катастрофу која траје.

Било би добро да већ једном тим врсних српских, али и правника из ЕУ и остатка света, срочи тужбу, а држава би могла да приложи и сакупи за судске таксе и трошкове поступка. Оформљен је специјални тим састављен од домаћих и страних лекара и стручњака који утврђује последице експлозија бомби са осиромашеним уранијумом, а други тим својевремено је најављиван да припрема тужбу против НАТО-а.

Најбитније је то што је италијански суд потврдио узрочно-последичну везу између осиромашеног уранијума и оболевања војника који су били на бомбардованој територији. Војницима оболелим од рака и породицама преминулих суд у Италији одобрио је надокнаду штете у висини од 200.000 до 500.000 евра. Ми треба да тражимо исту одштету за наше грађане. Италијанима је било потребно пет година да на суду докажу узрочно-последичну везу између бомбардовања осиромашеним уранијумом и оболевања од рака, а Србији је њиховим доказима посао олакшан.

Питање репарације и компензације је законито и логично. Чланице НАТО-а које су учествовале у бомбардовању морале би, ако се примене важећи међународни прописи, конвенције и резолуције, да исплате репарације за војне операције које су нам причиниле штету.

Србија јесте много закаснила са тужбама, али ратни злочини не застаревају. Планетарно је лицемерје да су осуђени многи људи који су бранили земљу, а нису осуђени они који су је бомбардовали. Од намере и идеје до конкретног поступка дуг је пут, али оклевање постаје чудно. Морамо да верујемо да ће НАТО морати кад-тад да исплати накнаду за штету насталу бомбардовањем 1999, а да тај новац искористимо за обнову уништеног.

НАТО и после 20 година сматра да је примена силе без одобрења Савета безбедности УН била неопходна и легитимна и да је бомбардовање постигло свој циљ. Седиште НАТО-а је у Бриселу, па би за почетак требало видети шта надлежни територијални суд у Бриселу мисли о том легитимитету.