Није свака непријатност национализам

Допис „Србофобија ипак постоји”, господина М. Стојановића из Ужица, објављен 25. марта у овој рубрици, подсетио ме на готово идентичан догађај који сам доживео пре педесетак година, такође у Загребу. Само што ја нисам имао војничку, већ бригадирску униформу.

Био сам члан бригаде „Братство-јединство”, састављене од бригадира из Загреба и Београда, по систему пола-пола. Учествовали смо заједно са другим бригадама из Југославије, на изградњи савског насипа. Све бригаде биле су смештене у насељу „Седам секретара Скоја”. Једном приликом пошао сам са другом да потражимо девојку коју смо упознали претходне године на радној акцији. Живела је у Приморској улици. Да не бисмо лутали, упитали смо једног старијег господина како да је нађемо. „Дечки, морате се вратити у Илицу, па трамвајем четири станице до...”, говорио је он. Начин на који нас је „значајно” погледао и загледао униформе, помогао нам је да схватимо да не говори истину. Срећом, недуго затим, један полицајац нас је упутио где треба. Испало је да се та улица налази мало ниже од места где смо срели старијег господина. Запитао сам се тада у себи, зашто је тај човек слагао два голобрада дечака у бригадирским униформама, који су својом вољом дошли да месец дана гурају по 150–200 колица шодера дневно, превијајући жуљеве на рукама, који су непрестано пуцали? Тада нисам знао одговор.

Непријатност смо убрзо заборавили, јер смо те вечери, заједно са пронађеном другарицом и осталим бригадирима, уживали на Шалати, гледајући кошаркашке чаролије Харлем глобтротерса и Чироки Индијанаца. Сећам се да је на полувремену певао чувени Стјепан Џими Станић, своју песму „Моја кобила Сузи”. Остало ми је такође дубоко урезано у сећању нешто што се вероватно никада неће догодити на овим просторима. Наиме, свакодневно се дешавало да, како која бригада са својом песмом пристигне на трасу, остале су је громогласно поздрављале. Непријатност на почетку овог текста није помутила сва дивна дружења и познанства склопљена са многим младим људима широм тадашње државе. Сећам се и Тање Кокезе (ћерке чувеног бека Хајдука из Сплита), која је била у сплитској бригади. Касније се остварила као врсна тенисерка.

Коначно, моја спознаја није да је старији господин гајио србофобију или слично, већ да је једноставно лош човек. Како лоших, тако и добрих људи има и овде и тамо. Верујем да ових других има у далеко већем броју. Можда не би требало све гледати кроз призму (квази)национализма и међунационалне мржње.

Ратко Познановић,
Београд