Црнорукци у Београду и Москви

Из јуче објављеног сведочења потпуковника Угљеше Поповића, шефа Сервиса тајне војнообавештајне службе при Главном генералштабу југословенске војске, јасно је да је иницијативу за државни удар 27. марта 1941. године, „посредним путем дала једна пријатељска тајна служба” – она британска. Било је, међутим, и других играча. У време кад је Поповић допуњавао елаборат „Плави ђаволи” о предстојећем пучу, у Београду се обрео пуковник Вилијем Донован, „отац америчке обавештајне службе”, оснивач тајне Управе за стратешке послове (ОСС), обавештајног апарата који ће после 1945. прерасти у ЦИА.

Донован је, као специјални изасланик председника САД Ф. Д. Рузвелта, стигао у Београд 21. јануара. Одмах се састао са Драгишом Цветковићем и Владком Мачеком, посетио је неке војне школе, команде морнарице и ваздухопловства, имао тајне разговоре са кнезом Павлом, генералом Душаном Симовићем, страним и југословенским војним обавештајцима, свакако и са Угљешом Поповићем.

А у јуче поменутом разговору са генералом Боривојем Мирковићем крајем фебруара 1941, Поповић је овако оценио предстојећи пуч:

„Ово што сада намеравате да изведете било би веома ефикасно да је изведено 1938, а сада је касно, пошто су сва горућа питања која се односе на Југославију већ решена.”

Поменуте године, по Стаљиновом налогу, у Београд је допутовао Петар Зубов, резидент совјетске тајне војне службе (ГРУ) са седиштем у Прагу. У пртљагу је имао 200.000 америчких долара, намењених групи официра наводно спремних да оборе Стојадиновића и кнеза Павла Карађорђевића. Стаљина је о постајању те групе обавестио Едуард Бенеш.

Зубов је, међутим, сазнао да је реч о официрима-авантуристима и с новцем се вратио у Праг, како тврди Павел Судоплатов, вишегодишњи предратни оперативац НКВД-а и руководилац Специјалне службе при Министарству унутрашњих послова СССР-а после 1945. године.

Пресудну процену „завереника” Зубову је саопштио пуковник Драгољуб Дража Михаиловић, који је упознао Зубова док је 1936/1937. био војни аташе Краљевине Југославије у Прагу. Позивајући се на совјетску архивску грађу, овај детаљ изнео ми је др Борис Старков, тада руски историчар млађе генерације, у разговору који смо водили у београдском хотелу „Палас” 1995. године.

На саслушању у Озни 1946. Дража Михаиловић је говорио и о припремама војног пуча. Идеја је разматрана 1940. у Врховној војној инспекцији, а главни актери били су генерал Бора Мирковић, начелник обавештајног одељења пуковник Жарко Поповић и сâм Дража Михаиловић.

Убрзо је пуковник Поповић именован за војног аташеа у Москви, а за шефа совјетске обавештајне резидентуре у Београду, као војни аташе, постављен је генерал-мајор А. Г. Самохин („Софокле”), с одличним везама у југословенском Генералштабу, политичким и интелектуалним круговима.

У бурним данима пре, у току и одмах после пуча главне улоге преузели су на себе совјетски обавештајци, велики конспиратори, некада припадници организације „Уједињење или смрт”, познате као „Црна рука”, Божин Симић и Мустафа Голубић.

Голубић је дошао у Београд у пролеће 1940. и са Симићем ковао планове о пучу. Симић се после двонедељног боравка у Москви вратио у Београд 26. марта 1941, сусревши се истог дана с генералом Душаном Симовићем.

У фељтону „Како је ликвидиран Мустафа Голубић”, који сам на основу разговора са Павлом Поповићем Црним објавио у „Политици” 1993, мој саговорник, личност из Голубићевог обавештајног апарата, рекао је и ово:

„У пучу 27. марта Мустафа Голубић је одиграо изузетно важну улогу. То је и разумљиво, пошто је све изведено тесном сарадњом Интелиџенс сервиса и НКВД-а, испред кога је деловао Мустафа.”

Од објављивања тог фељтона прошло је доста времена, када сам се у редакцији „Политике”, на његов захтев, средином децембра 1994. срео са совјетско-руским дипломатом Игором Бухаркином. Разговарали смо неких сат и по, али тај дијалог сажимам у овој његовој реченици:

„Из наше амбасаде су ме обавестили да је неко у ’Политици’ писао фељтон о Мустафи Голубићу. Наведено је да је био совјетски обавештајац. Дошло је време да са наше стране то и потврдимо, на основу грађе коју сам добио у нашим архивама, од другова из обавештајне службе. Наравно, то је тешко ишло и верујем да нисам добио све, али је ред да та грађа, пошто је реч о вашем човеку, прво буде објављена у ’Политици’, овде у Југославији.”

Растали смо се, Бухаркина сам у два-три наврата позвао телефоном у Москву и добијао исти одговор: „Радим на тексту”. Тај текст никад није стигао у „Политику”.

Ако се не варам, тек 2009. Бухаркин је у московском листу „Агањок” објавио краћи текст под насловом „’Црна рука’ у Кремљу”, у коме је проговорио о Божину Симићу и Мустафи Голубићу, о њиховој улози у пучу 27. марта 1941. и при потписивању Уговора о пријатељству и ненападању између СССР-а и Краљевине Југославије у Москви, у ноћи 5/6. априла 1941. године.

„За ’мајстора конспирације’ Мустафу Голубића београдски преврат и совјетско-југословенски уговор били су последња велика операција”, закључио је Игор Бухаркин.

Према наводима овог аутора, непосредно пре пуча у Београд је из Москве стигао заменик шефа совјетске војне обавештајне службе ГРУ генерал-лајтнант Михаил Абрамович Милштајн.

На основу изнетих детаља може се закључити да су моћне тајне службе оног времена, пре свих британске и совјетске, а не треба занемарити ни америчку, због општег расположења у земљи и противљења народа политици владе Цветковић–Мачек и кнеза Павла, без већих тешкоћа могле да усмеравају акције које ће (с новцем или без њега), довести до пуча 27. марта 1941. године.

Хитлер је раскомадао Југославију, а напад на СССР морао је да одложи за неко време.

Народ који је спонтано кренуо у масовне демонстрације после потписивања Тројног пакта 25. марта о закулисним играма обавештајних служби није знао ништа. Изгледа да ће још доста воде протећи Савом и Дунавом док о свему не буду објављени нови, данас јавности непознати документи.