Београд ми је донео много лепих тренутака

Роберто Ћули,  један од најзначајнијих, али и најпровокативнијих редитеља нашег времена поново долази у Београд.  Поводом обележавања три деценије рада Битеф театра овај маг сценске уметности у понедељак ће од, 19 сати управо у Битеф театрау представити свој лексикон „Мој абецедаријум позоришта”.

Космополита италијанског порекла, који од 60-тих година прошлог века  живи у Немачкој, где је радио као позоришни редитељ у Готингену, Келну, Берлину, Минхену, Хамбургу, Диселдорфу, своју сценску мисију ширио је и у Мадриду, Истанбулу и Техерану. Као директор водио је Шаушпил Келн, 1980. године, основао је „Театер на Руру” заједно са драматургом Хелмутом Шафером и сценографом Гралф-Едцард Хабеном, у Милхајму, некадашњем индустријском граду од кога је направио значајну тачку на театарској мапи света.

Неуморни позоришни трагалац, миљеник београдске позоришне публике Роберто Ћули чије представе су на 13, 14, 17, 23 и 31. Битефу освајале Битефове, награде публике, али и награде листа „Политика” за најбољу режију на Битефу не пропушта прилику да истакне значај година које су „припадале” Мири Траиловић и Јовану Ћирилову, Битефа пре распада Југославије као најбољег фестивала на свету који је суштински утицао на рад Театра на Руру, као и тадашње београдске интелигенције.

Филозоф по образовању, Роберто Ћули заговорник  уметности импровизације, као основне људске слободе, револтирано опредељен против реалистичког приказивања радо се одазвао позиву да  разговара за „Политику” будући да му је признање нашег листа једно од дражих у дугој и ботаој каријери.

Са кавим емоцима овога пута долазите у Београд? Шта Вам је остало као најупечатљивије у сећањима са гостовања на неколико претходних издања  Битефа?

Осећања су ми помешана. Са једне стране, осећам се веома срећно што поново долазим у Београд, град који ми је донео много срећних тренутака, дивно, топло место позоришног сусрета. Памтим публику која је прославила наше представе које су биле позване на Битеф, сусрете са југословенском интелигенцијом која је нашем раду посветила толико пажње, дружења, сусрете са глумцима, позоришним људима, писце са којима је био веома плодан дијалог све док рат није уништио све. Са друге стране, осећам и много туге и бола за драгим људима који су нас заувек напустили, почевши од Гордане Косановић, која је прерано напустила овај свет. И онда патња и ужас рата, и ништавање света у којем сам имао толико надања.

Важите за особеног флозофа у театру.  Шта доноси 21. век? Како се сналазите у њему?

С обзиром на толику количину мржње која тренутно влада међу људима, просперитет шаке појединаца, похлепе неколицине богатих (80 одсто богатства на земљи је у рукама десетак људи) и нехумано понашање против глади у многим земљама и против емиграције, стиче се утисак да хомо сапиенс тежи крају своје врсте.

Дуго живите о радите у Немачкој. Шта је пресудило да оставите Италију и за место живљења одабере Немачку?

Када сам у 29. години доживео срчани удар, поставио сам себи питање: зашто? Дошао сам до закључка да је највероватније место где сам рођен  случајно, а не место моје судбине. Био сам производ  тренутка ужитка двоје људи, који су, иако везани браком, остали странци једно другоме. Мој рођени отац нестао је после годину дана и никада га после тога нисам видео. Мајка ми је остала је у сећању, као и миланска велика буржоазија, у којој сам одрастао, али сам био везан за комунисте. Поздравио сам се са својом породицом и отишао без новца у Немачку као гостујући радник. Тако сам почео да радим на себи, трагајући за својим новим бићем. У међувремену сам се и ја заљубио у себе,  у своје немачко издање.