Хероина рокенрола – без кајања

„Бојим се бесмислености наше коначности”, рекла је једном приликом Маргита Стефановић, по многима, највећа хероина, и најупечатљивија женска појава српског и југословенског рокенрола. И о том, али и сваком другом бесмислу често је причала рокерка, рођена 1. априла 1959. године, која би, да је успела да избегне прерани крај, ових дана прославила 60. рођендан.

Осим „несуђеног” 60. рођендана, ове, 2019. навршава се тачно 35 година од изласка деби плоче „Катарина II”, односно три деценије од објављивања пророчког албума „Само пар година за нас” београдског бенда „Екатарина Велика”. Бенда, у коме је, уз Милана Младеновића, Маргита Стефановић била кључна личност.

Иако је кћерка позоришног и телевизијског редитеља Славољуба Стефановића Равасија, упоредо са основном школом и гимназијом, похађала нижу и средњу музичку школу „Јосип Славенски”, и на такмичењима освајала бројне награде, уписала је архитектуру. Упркос таленту за клавир, тако препознатом да је, уз Иву Погорелића, добила шансу за студије на московском конзерваторијуму, коју је, због мајчиног страха, одбила, постала је дипломирани инжењер архитектуре.

Али, музика је, ипак, извојевала победу. За то је „крив” сусрет у биоскопу „Топчидерска звезда” са члановима састава „Електричног оргазма”, који су је упознали са Миланом Младеновићем, а који је, после распада „Шарла акробате”, основао бенд „Катарина II”. Опчињен Маргитиним талентом, Младеновић је позива да им се придружи. И пре 35 година објављују истоимени албум, са кога се издваја песма „Радостан дан”. Иако наредне године мењају име у „Екатарина Велика”, деби издање је означило почетак плодне сарадње Младеновића и Стефановићеве, која ће до 1994. године изнедрити још шест студијских албума, бројне антологијске песме и немерљив утицај на музичку сцену.

Но, састав „ЕКВ” није било једино Маргитино поље интересовања. Сарађивала је и са силним колегама са домаће сцене, потписала је музику за бројне позоришне представе и ТВ драме, а појавила се и на филмском платну, у остварењу „Тајванска канаста”.

Осим о надарености, често су се помињале лепота и харизма Маргите Стефановић, која је себе називала „најнестабилнијим делом свог живота”. И турбулентан живот, али и тужан крај клавијатуристкиње и једне од најзначајнијих ауторки домаће рок сцене били су почесто „предмет” разних написа. Иако је Маги, како су је звали, истицала како је она „чудна природа која се никада не каје”, много се писало о горкој судбини музичарке, која је могла да се избегне, односно о њеним проблемима са наркотицима, који су је, између осталог, коштали крова над главом (преминула је у Дому за бескућнике) и здравља (оболела од сиде).

„Научила сам да се у животу ништа не мора, осим да се умре”, цитирала је једном приликом Маги своју професорку клавира. И то што се мора, десило се Маргити Стефановић 18. септембра 2002. године.

Последњих година постхумно је објављено неколико издања са звучним записима „Екатарине Велике”, организована је изложба Маргитиних слика, које је начинила крајем деведесетих, а изашло је и неколико књига – две из пера Лидије Николић, једна Александра Илића, и последња, објављена пре годину дана, Душана Весића „Маги: Као да је била некад”.