Пропадамо са осмехом

Генерал који непрекидно размишља о самоубиству, министар који се, приликом посете затвору, самоиницијативно закључа у једну од ћелија, четворица хрватских пензионера који краду леш Фрање Туђмана како би натерали владу да га размени за тела њихових синова изгинулих у „отаџбинском рату” и наилазе на једнако одлучну и ојађену групу српских вршњака са ковчегом Слободана Милошевића...

Ове три приче, које се преплићу на више нивоа – а сваки је чуднији и надреалнији од претходног – укрштајући судбине разочараних малих људи и корумпираних, бахатих политичара, окосница су црнохуморне комедије у хрватско-српској копродукцији „Која је ово држава” редитеља Винка Брешана, аутора више успешних и награђиваних остварења („Како је почео рат на мом отоку”, „Маршал”, „Свештеникова деца”). Филм је, након загребачке, управо имао београдску премијеру, што је био повод за долазак Брешана у Београд.

У наслову филма нема упитника, дакле реч је о исказу, а не о питању?

Тако је. Наслов указује на негодовање, неверицу, он је реакција на апсурде којима смо окружени. Када смо, пре три или четири године, Мате Матишић и ја почели да радимо на сценарију, идеја је била да те апсурде нагласимо. Морам да признам да сам тада мислио да сам у неким ситуацијама чак претерао, а кад је била премијера филма схватио сам да се реалност у међувремену показала још апсурднијом!

У овој комедији апсурда могу се препознати разочарани грађани из свих држава насталих после распада Југославије, али коме сте пре свега хтели да се обратите својим филмом?

Желео сам да снимим комедију о безнађу и одустајању које сам препознао у целом региону. Мате, са којим сам и раније одлично сарађивао, дао ми је три идеје: прогоњен прошлошћу и разочаран у оно што је Хрватска постала, генерал Микић сања о самоубиству; министар у влади Хрватске се бори сам са собом и оним што је политика од њега направила, те се добровољно затвара у затворску ћелију јер сматра да му је тамо место; група остарелих пријатеља одлучује, после узалудних покушаја да привуку пажњу политичара, да ископа бившег председника. Помислио сам – а зашто не бих објединио све три идеје и тако сам почео да градим причу.

На једном месту у филму окупљају се главни ликови, Хрвати, Срби и Босанци, над украденим ковчезима Туђмана и Милошевића. Зашто нису ископали и трећи, Алије Изетбеговића?

Није то из политичких разлога, већ драматуршких. Како би у стан нагурали три ковчега, како би их носили по шуми тражећи скривено место да их све покопају? Један је мало, тројица – превише. Да смо се задржали само на Туђмановом лешу не би било тако духовито и сулудо као са Милошевићем.

Откуд то да једног од хрватских пензионера игра Лазар Ристовски, босанског Бранко Цвејић, а председника државе пољски „ветеран”, икона европског уметничког филма Данијел Олбрицки који изгледом, говором и понашањем неодољиво подсећа на Тита?
На Лазара Ристовског сам одмах помислио (не само зато што је копродуцент) и заиста не знам кога бих другог нашао за ту улогу, јер био ми је потребан искусан професионалац, довољно стар да буде деда, али са довољно лудости, енергије па и физичке снаге да се упусти у један такав подухват као што је крађа председниковог леша. Он у себи носи и неку дубоку, скривену тугу која изврсно допуњава овај лик. Цвејића јако ценим, а био је савршен избор за једног финог господина. Олбрицки се укључио касније. Пошто су међу продуцентима и Пољаци, који намеравају да филм прикажу и на тамошњој телевизији – а то је шест милиона гледалаца – услов је био да ангажујем њиховог глумца, и тада ми је Олбрицки пао на памет. Његова сличност с Титом заиста је запањујућа, а још кад сам га чуо са каквим акцентом говори хрватски текст, као да сам пред собом имао Маршала лично!

Ту је, као министар, и Крешимир Микић, кога смо недавно видели у филму „Последњи Србин у Хрватској”, па Себастијан Каваца као премијер, и у сјајној епизодној улози гробара Пјер Маничанин... Да ли је то ваша стална екипа?

Да, али овога пута сам им рекао да забораве начин на који смо раније снимали комедије, јер су тад глумили мале људе са нереалним амбицијама, а сад политичаре који су стално пред очима јавности, дакле не сме ту бити гегова. А Пјер је, веровали или не, добијао на премијерама највише аплауза за лик гробара који је жив сахрањен у Туђмановом гробу и практично је једина стварна жртва у филму. Гледаоци су се идентификовали са њим као са представником маргинализоване, обесправљене радничке класе.

Иако је реч о комедији, у филму се у ствари бавите веома озбиљним темама – пропадањем државе, друштва и морала. Ипак остављате наду да ће се нешто променити набоље?

Крађа председничких лешева је последњи трзај очајника, иначе пристојних људи, након много других неуспешних покушаја да се властима укаже на проблем. Ми пропадамо, и то пропадамо убрзано, али то чинимо весело, са осмехом, јер такав нам је менталитет. Зато сам и одабрао црну комедију као начин да то прикажем, и да сви разумеју. И тачно је да, упркос том очају и одустајању, остаје доза наде. Кад више ништа у нашим животима не би имало смисла, не би имало смисла ни снимити филм о томе.

Хрватски филмови су све популарнији у Србији, српски у Хрватској, раде се копродукције...

„Парада” је отворила те канале, показала да филм може добро да прође у биоскопима широм простора бивше Југославије, то је дистрибутерима најважније, а не политички контекст. Примећујем да је „Јужни ветар“ гледан у Хрватској, верујем да ће моја „Држава”бити гледана у Србији.

О чему ће бити ваш наредни пројекат?

Мој нови филм ће бити „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња” по тексту који је написао мој отац (Иво Брешан) и на којем је 1965. радио са Крстом Папићем. Тада су, због политичких околности, морали доста тога да мењају. Ја бих хтео да то урадим како сматрам да треба и да ондашњи примитивизам повежем са овим данашњим.

Има ли разлике?

У ствари и нема. Суштина је иста, само је форма другачија.