Propadamo sa osmehom

General koji neprekidno razmišlja o samoubistvu, ministar koji se, prilikom posete zatvoru, samoinicijativno zaključa u jednu od ćelija, četvorica hrvatskih penzionera koji kradu leš Franje Tuđmana kako bi naterali vladu da ga razmeni za tela njihovih sinova izginulih u „otadžbinskom ratu” i nailaze na jednako odlučnu i ojađenu grupu srpskih vršnjaka sa kovčegom Slobodana Miloševića...

Ove tri priče, koje se prepliću na više nivoa – a svaki je čudniji i nadrealniji od prethodnog – ukrštajući sudbine razočaranih malih ljudi i korumpiranih, bahatih političara, okosnica su crnohumorne komedije u hrvatsko-srpskoj koprodukciji „Koja je ovo država” reditelja Vinka Brešana, autora više uspešnih i nagrađivanih ostvarenja („Kako je počeo rat na mom otoku”, „Maršal”, „Sveštenikova deca”). Film je, nakon zagrebačke, upravo imao beogradsku premijeru, što je bio povod za dolazak Brešana u Beograd.

U naslovu filma nema upitnika, dakle reč je o iskazu, a ne o pitanju?

Tako je. Naslov ukazuje na negodovanje, nevericu, on je reakcija na apsurde kojima smo okruženi. Kada smo, pre tri ili četiri godine, Mate Matišić i ja počeli da radimo na scenariju, ideja je bila da te apsurde naglasimo. Moram da priznam da sam tada mislio da sam u nekim situacijama čak preterao, a kad je bila premijera filma shvatio sam da se realnost u međuvremenu pokazala još apsurdnijom!

U ovoj komediji apsurda mogu se prepoznati razočarani građani iz svih država nastalih posle raspada Jugoslavije, ali kome ste pre svega hteli da se obratite svojim filmom?

Želeo sam da snimim komediju o beznađu i odustajanju koje sam prepoznao u celom regionu. Mate, sa kojim sam i ranije odlično sarađivao, dao mi je tri ideje: progonjen prošlošću i razočaran u ono što je Hrvatska postala, general Mikić sanja o samoubistvu; ministar u vladi Hrvatske se bori sam sa sobom i onim što je politika od njega napravila, te se dobrovoljno zatvara u zatvorsku ćeliju jer smatra da mu je tamo mesto; grupa ostarelih prijatelja odlučuje, posle uzaludnih pokušaja da privuku pažnju političara, da iskopa bivšeg predsednika. Pomislio sam – a zašto ne bih objedinio sve tri ideje i tako sam počeo da gradim priču.

Na jednom mestu u filmu okupljaju se glavni likovi, Hrvati, Srbi i Bosanci, nad ukradenim kovčezima Tuđmana i Miloševića. Zašto nisu iskopali i treći, Alije Izetbegovića?

Nije to iz političkih razloga, već dramaturških. Kako bi u stan nagurali tri kovčega, kako bi ih nosili po šumi tražeći skriveno mesto da ih sve pokopaju? Jedan je malo, trojica – previše. Da smo se zadržali samo na Tuđmanovom lešu ne bi bilo tako duhovito i suludo kao sa Miloševićem.

Otkud to da jednog od hrvatskih penzionera igra Lazar Ristovski, bosanskog Branko Cvejić, a predsednika države poljski „veteran”, ikona evropskog umetničkog filma Danijel Olbricki koji izgledom, govorom i ponašanjem neodoljivo podseća na Tita?
Na Lazara Ristovskog sam odmah pomislio (ne samo zato što je koproducent) i zaista ne znam koga bih drugog našao za tu ulogu, jer bio mi je potreban iskusan profesionalac, dovoljno star da bude deda, ali sa dovoljno ludosti, energije pa i fizičke snage da se upusti u jedan takav poduhvat kao što je krađa predsednikovog leša. On u sebi nosi i neku duboku, skrivenu tugu koja izvrsno dopunjava ovaj lik. Cvejića jako cenim, a bio je savršen izbor za jednog finog gospodina. Olbricki se uključio kasnije. Pošto su među producentima i Poljaci, koji nameravaju da film prikažu i na tamošnjoj televiziji – a to je šest miliona gledalaca – uslov je bio da angažujem njihovog glumca, i tada mi je Olbricki pao na pamet. Njegova sličnost s Titom zaista je zapanjujuća, a još kad sam ga čuo sa kakvim akcentom govori hrvatski tekst, kao da sam pred sobom imao Maršala lično!

Tu je, kao ministar, i Krešimir Mikić, koga smo nedavno videli u filmu „Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, pa Sebastijan Kavaca kao premijer, i u sjajnoj epizodnoj ulozi grobara Pjer Maničanin... Da li je to vaša stalna ekipa?

Da, ali ovoga puta sam im rekao da zaborave način na koji smo ranije snimali komedije, jer su tad glumili male ljude sa nerealnim ambicijama, a sad političare koji su stalno pred očima javnosti, dakle ne sme tu biti gegova. A Pjer je, verovali ili ne, dobijao na premijerama najviše aplauza za lik grobara koji je živ sahranjen u Tuđmanovom grobu i praktično je jedina stvarna žrtva u filmu. Gledaoci su se identifikovali sa njim kao sa predstavnikom marginalizovane, obespravljene radničke klase.

Iako je reč o komediji, u filmu se u stvari bavite veoma ozbiljnim temama – propadanjem države, društva i morala. Ipak ostavljate nadu da će se nešto promeniti nabolje?

Krađa predsedničkih leševa je poslednji trzaj očajnika, inače pristojnih ljudi, nakon mnogo drugih neuspešnih pokušaja da se vlastima ukaže na problem. Mi propadamo, i to propadamo ubrzano, ali to činimo veselo, sa osmehom, jer takav nam je mentalitet. Zato sam i odabrao crnu komediju kao način da to prikažem, i da svi razumeju. I tačno je da, uprkos tom očaju i odustajanju, ostaje doza nade. Kad više ništa u našim životima ne bi imalo smisla, ne bi imalo smisla ni snimiti film o tome.

Hrvatski filmovi su sve popularniji u Srbiji, srpski u Hrvatskoj, rade se koprodukcije...

„Parada” je otvorila te kanale, pokazala da film može dobro da prođe u bioskopima širom prostora bivše Jugoslavije, to je distributerima najvažnije, a ne politički kontekst. Primećujem da je „Južni vetar“ gledan u Hrvatskoj, verujem da će moja „Država”biti gledana u Srbiji.

O čemu će biti vaš naredni projekat?

Moj novi film će biti „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” po tekstu koji je napisao moj otac (Ivo Brešan) i na kojem je 1965. radio sa Krstom Papićem. Tada su, zbog političkih okolnosti, morali dosta toga da menjaju. Ja bih hteo da to uradim kako smatram da treba i da ondašnji primitivizam povežem sa ovim današnjim.

Ima li razlike?

U stvari i nema. Suština je ista, samo je forma drugačija.