Посивела зелена оаза

У целом свету је тенденција да се што више озелене бетонске површине. Подижу се баште на зидовима, трговима, дуж улица, где год има места, као што је озелењен плато испред Београђанке.

А шта раде Београђани, или „Београђани”, какав чудан однос имају према зеленилу, свакодневно сазнајемо. Последњи случај у низу који осликавају негативан однос према зеленим површинама догодио се у дворишту моје зграде на Врачару. Комшиница је, наиме, једноставно одлучила да сатре бршљан који ту расте деценијама, јер га сматра отровним коровом, иако су је остале комшије (три породице), које такође негују башту, замолиле да га не уклања. Како може да буде отровна биљка од које се прави сируп против кашља?

На средини дворишта се налази орах, који је могао такође да страда да не постоји забрана сече без дозволе надлежних, јер је и он „отрован“. Ове биљке су толико отровне да је моја мајка доживела само 93 године бистрог и виспреног ума!

Моја мајка (93 године) је до прошле године одржавала ту башту. Али после прележаног грипа је непокретна, слепа на једно око, и поглед на зеленило био јој је једино задовољство, а сада може да „ужива” у погледу на сиви малтерисани зид суседне зграде.

Тужно, претужно.

Мима С. Мајсторовић,
новинар у пензији