Мислиоци за 21. век

Ближи се занимљив филозофски дуел који ће преносити многи светски медији: словеначки филозоф Славој Жижек 19. априла „укрстиће копља” са канадским професором психологије Џорданом Петерсоном. Дебату многи већ називају „највећим филозофским сучељавањем у новом миленијуму”, а учесници ће расправљати о томе шта је капитализам учинио савременом човеку и која су могућа решења за важна глобална питања. Жижекова и Петерсова расправа наводно треба да буде реплика чувеног разговора између Ноама Чомског и Мишела Фукоа седамдесетих година прошлог века. Док једни жељно ишчекују да чују Жижека и Петерсона, други сматрају да је то чиста комерцијализација друштвене мисли. Зато отварамо питање да ли је филозофија „права” само ако се о њој учи из прашњавих књига, или су такозвани филозофи-инфлуенсери заправо адекватни носиоци друштвене мисли у 21. веку? Да ли разговор о филозофским темама, ако се одвија преко друштвених мрежа, губи на озбиљности, или је то данас прави начин да се допре до шире публике, пре свега до млађих генерација?

Ово питање је још сложеније ако узмемо у обзир да је тешко одвојити јавну улогу интелектуалца од пуког претварања идеја у робу која се продаје на глобалном медијском и интернет тржишту. Фуко и Чомски без сумње спадају међу највеће мислиоце, не само свога доба, па ипак и они су о најкомплекснијим филозофским питањима дискутовали пред телевизијским камерама. Упркос томе, тешко да би било ко данас рекао како су њихове речи биле банализација проблематике о којој се говорило. Петерсон и Жижек ће на сличан начин разматрати кључна питања која муче савременог човека, а која се тичу капитализма и одговора на проблеме које тај друштвени и економски систем ствара. Додуше, ако желите уживо да чујете шта Петерсон и Жижек имају да кажу о томе, треба да издвојите много новца. Ово може звучати поприлично парадоксално, јер Жижек себе дефинише као левичара, али ако узмемо у обзир да је његов целокупан јавни ангажман креиран тако да неометано ужива у благодетима либералног капитализма, онда висина карте за ову дебату нимало не изненађује.

Но, и када је реч о односу између новца и интелектуалног ангажмана, ситуација није увек једнозначна. Погледајмо још један пример из прошлости. Пионир социологије и сигурно један од најзначајнијих мислилаца 19. века Георг Зимел због антисемитизма у немачким академским круговима тога доба није остварио универзитетску каријеру. Уместо за катедром, он је своја предавања држао по разним клубовима које је посећивала широка и разнолика публика. Зимел је готово све брилијантне социолошке идеје изрекао управо на трибинама за које су се куповале карте. Оваквих примера није мало у историји друштвене мисли (почев још од антике), а данас се нико не би усудио да те мислиоце назове баналним или неозбиљним зато што су своје идеје делили са ширим аудиторијумом или су их и наплаћивали.

Али вратимо се у 21. век. У овом тренутку неколико филозофа-инфулуенсера креће на турнеје. Примера ради, француски филозоф Бернар Анри-Леви, домаћој јавности познат по контроверзним ставовима о ратовима на простору бивше Југославије, управо је сада на европској турнеји на којој промовише своје (наводно леве) идеје. Кључно питање у свему томе гласи – како пронаћи средину између конзервативне позиције по којој социјална мисао треба да остане привилегија мањине која има приступ формалном образовању и полемикама које се одвијају у уским академским круговима и, са друге стране, оних који мисле да друштвена наука не губи критичку оштрицу ако се за дебату филозофа и психолога купују карте као да је фудбалски меч на коме се онда навија за свог фаворита и то без дубљег промишљања онога што је речено.

Постављена питања су сложена и не може се на њих одговорити у једној колумни. То су важна питања, не само за оне који се баве друштвеном науком, већ се тичу и целокупног образовног система и начина на који ће се социјална мисао прилагођавати генерацијама које долазе, а које ће бити формиране у условима све бржег технолошког напретка. Један од универзалнијих одговора био би да је и у прошлости и данас много битније шта се и са којом сврхом мисли и говори, а не који су канали кроз које се неко обраћа.

Свако доба изискује нове начине комуникације, а у 21. веку тих начина заиста има више него икад, па их треба искористити како би што више људи могло да чује нове (критичке) идеје. Мислиоци који су се обраћали ширим друштвеним слојевима одувек су постојали и то је изузетно важан део академске културе и етике просвећивања. Међутим, требало би раздвојити јавну улогу мислилаца од хиперинфлације активности само зарад тога да би се стекла популарност и новац. Јер, ако су главни мотиви зарада и слава, онда критичког потенцијала засигурно нема, а тако изнесене идеје неће донети бољитак никоме осим оних који на њима зарађују и притом стичу статус „филозофских звезда”.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа