Шерет, шмекер, господин

У смирај Великог петка напустио нас је Петар Омчикус. Велики сликар и посебан човек. Преминуо је у 93. години после дуге болести, већ извесно време одолевајући и борећи се, надали смо се да ће пребродити можда и ову последњу кризу. Није се тако десило.

У намери да допру до суштине његовог стваралачког дара и његове личности новинари нашег листа разговарали су с њим често, бројне су лепе приче остале да сведоче о томе. Стицајем околности, последњи интервју за „Политику”, у којем је Омчикус саговорник, написао је потписник ових редова. У том тексту, а било је то почетком 2016, поводом завештања његових слика Српској академији наука и уметности, чији је био члан, описала сам га речима: шмекер, шерет и господин. Понављам их и сада јер ни данас не долази на ум бољи низ епитета од тога, бар када је у питању покушај да се још једном, језгровито, уз жељу да то буде и адекватно, дочара његов карактер. Јер, то да је реч о једном од наших највећих уметника неспорна je и широј јавности добро позната чињеница, али то о каквом се човеку мимо уметности радило није мање битно. То је бивало очигледно већ у првим тренуцима директног контакта, док вам онако стамен упркос озбиљно нарушеном здрављу пружа руку с готово исклесаном шаком, умрљаном бојама, изражајних очију, али благог погледа, широко вам се осмехујући. Шала је била неизбежан пратилац... И тако је бивало све време док сте с њим у друштву.

Иза тог и таквог духа пред вама се помаљала целоживотна постојана и искрена усмереност на платно. Остало је море слика живих боја, додуше различитих тоналитетних расположења, слично мору поред којег је и рођен 1926, у Сушаку код Ријеке и којем се увек наново враћао, егзистирајући и у дубоким годинама, колико год је то било могуће, између Париза, Београда и Вела Луке. Остајући веран Медитерану, без обзира на присутност у великом броју стваралачких жанрова, обележио је нашу уметничку сцену 20. века, посебно на пољу апстракције. Један од оснивача дисидентске „Задарске групе”, заједно с колегама Косаром Бокшан (потоњом супругом), Мићом Поповићем, Вером Божичковић, Батом Михаиловићем, Љубинком Јовановић и Милетом Андрејевићем, био је бунтован по природи – тако је сам себе окарактерисао, истичући при томе да је на његов развој на студијама на Академији ликовних уметности, које је уписао после Другог светског рата, посебан утицај извршио професор Иван Табаковић, још један изврстан уметник и предавач.

Пред овдашњом публиком овај неконвенционални човек, пустолов који је из морнарице решио да побегне авионом, искористивши ситуацију током које су „неке слике измештане у Београд”, и који би, да није постао сликар, био можда најпре морепловац или истраживач, премијерно се појавио 1951, на првој самосталној изложби, и то након што се 1947, после шестомесечног боравка у Задру, вратио у нашу престоницу и прикључио се групи „Једанаесторица”. Непосредно после тога, 1952, с Косом Бокшан дефинитивно се настањује у Граду светлости, где у прво време „не преза ни од молераја” како не би правио компромисе, да би 1968. покренуо и Међународне уметничке сусрете у Вела Луци, док је последње године провео у главном граду Србије, с посебним пијететом према Земуну, гледајући у Дунав са прозора свог новобеоградског стана, пуног слика и успомена.

При погледу на све њих сви су га наново питали да ли је, можда, одустао од креда да „цео живот слика једну исту слику, коју стално дорађује”. И бивао је упоран: „Да, то што сам једном рекао важи и сада. И важиће. Не могу да се сетим свих дела које сам насликао али су ми у глави етапе и фазе кроз које сам пролазио. Све су оне осликавале моју природу коју сам уткао у своја дела. Што више време пролази све ми се више чини да је заиста реч о једној великој, непрегледној слици.”

Главни јунак ове приче, добитник многих награда, имао је многобројне самосталне, а учествовао је и на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. У последње време његова дела могла су бити виђена у Музеју савремене уметности на Ушћу. Две слике, „Загонетка шлема” и „Велика композиција”, красиле су зидове у склопу изложбе „Секвенце”, којом је ово здање било поново отворено за јавност октобра 2017. Прво поменуто налазило се баш поред слике Косе Бокшан, а друго управо у просторној и изражајној релацији с делом Бате Михаиловића – двоје њему заиста блиских људи. Будући да, по сопственим речима, „никад није био велики продавац слика, нити је превише успешно сарађивао с галеристима, бивајући увек самотњаком, скромним, продајући само с времена на време”, Омчикус је био рад да поклони, то се десило и новембра прошле године, када је Народном музеју у Београду  ступио слику „Рушевине Задра”. То је, вероватно, један од последњих момената те врсте који је у вези с њим када је у питању нека наша институција, а само ће дело свакако наћи своје место и на новој-сталној поставци у овој кући.

Време и место сахране Петра Омчикуса биће накнадно саопштени.