Зелене степенице ка небу

Бор на балкону? Јавор на прозору? Буква у саксији? Зашто да не, ако сте спремни да се упустите у узбудљив и захвалан подухват узгајања дрвећа „у минијатури“. Древна источњачка уметност обликовања стабала посебним начином обрезивања, такозвани бонсаи, стекла је поклонике и у Србији, а педесетак најлепших примерака њихове дугогодишње неге изложено је до 29. маја у Ботаничкој башти у Београду.

Јуниперус, смрча, белограб, брест, граб, клен, клека... стари и по пола века, али не виши од пола метра, у керамичкој посуди или на камену, сведоче о умећу и љубави чланова Удружења београдских бонсаиста, који већ 12 година организују ову врсту изложбе под покровитељством Амбасаде Јапана. Слободан Јанежић (председник удружења), Александар Димитријевић, Драгослав Радовановић и Јовица Везилић (који на Жабљаку има и расадник минијатурног дрвећа) објаснили су знатижељним посетиоцима да се од сваког стабла може добити бонсаи, али да није свако погодно за ову технику. Пре свега бирају се она са ситнијим лишћем, отпорнија и прилагодљивија „вајању“ јер, не заборавимо, бонсаи је „жива скулптура“ којом се постиже врхунски склад између природе и човековог трагања за лепим.

(/slika2)Бонсаи може израсти из семена, из резнице, или из стабла пронађеног у шуми, на ливади, крај пута... „Природни бонсаи“ је често могуће открити на пашњацима, где их овце или козе брсте и тако обликују. Без обзира на порекло, бонсаи се не чува у стану, већ напољу, током целе године, с тим да га је потребно чешће заливати него „велико“ дрвеће (у летњим месецима и по два-три пута дневно). Почетницима се препоручује да узгајање никад не ограниче на једно стабло, јер ће бити веома разочарани ако се оно осуши после вишегодишњег труда (а то се, нажалост, понекад догађа и без видљивог разлога), и да је најбоље да почну од шимшира који је веома отпоран, трпи грешке у орезивању, и брзо добије изглед „столетне“ коре толико омиљене међу узгајивачима. На изложби у Ботаничкој башти можете видети и једну праву старицу - 70-годишњу букву, коју је Блажић Димитријевић пре три године нашао на планини.

Прве „баште у саксијама“, пењинг, претече бонсаија, настале су у Кини, и обавезно су, поред мајушних стабала, садржале и маховину, камење, понеки украсни детаљ. Слике пењинга могу се видети на муралима из династије Хан (200 година пре нове ере). Кинески пун-саи (једно дрво) постао је јапански бонсаи кад је у ову острвску земљу доспео у 12. веку, захваљујући зен-ратницима, који су га назвали „зеленим степеницама ка небу“ и увели у традицију. Стотинама година је минијатурно дрвеће било привилегија јапанског племства и самураја, да би тек у 20. веку и обични грађани почели да га гаје. Јапанци су прославили бонсаи широм света, а сами су постали толики његови обожаваоци да су код Токија основали и „бонсаи село“ Омију.