Без милости само за убице

Од укупно 86 убистава, у 58 случајева изречена је казна затвора дужа од десет година. У 22 предмета одмерена је казна испод законског минимума (од три до десет година), док у пет случајева није било затвора него је изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи. Једна пресуда за убиство била је ослобађајућа.

У највећем броју притворских предмета окривљени су проглашени кривим и осуђени на казну затвора.

Ово показују резултати истраживања спроведеног у основним и вишим судовима у девет градова у Србији – Београду, Панчеву, Ваљеву, Новом Саду, Шапцу, Крагујевцу, Новом Пазару, Нишу и Зајечару.

Аутори студије сматрају да подаци показују изузетно строгу казнену политику за кривично дело убиства.

Казна затвора је изречена у 80 одсто случајева у којима је био одређен притвор током истраге и суђења. Следе условна осуда и новчана казна. Од свих предмета у којима је изречена затворска казна, у 20 одсто случајева окривљени током поступка нису били у притвору.

То је само један детаљ из истраживања „Казнена политика у Србији – закон и пракса”, које је спровело Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу у сарадњи са тимом стручњака.

Истраживањем је обухваћено укупно десет кривичних дела, од којих је шест из надлежности основних судова (лакша повреда, угрожавање сигурности, насиље у породици, крађа, угрожавање јавног саобраћаја и пореска утаја), а четири из надлежности виших судова (убиство, неовлашћена производња и трговина дрогом, силовање и разбојништво).

Свако кривично дело је анализирано на узорку од по најмање 20 случајева, а целокупно истраживање обухватило је 1.142 решена кривична предмета (714 у основним и 428 у вишим судовима), који су одабрани методом случајног узорка.

– Основни судови најчешће су изрицали условне осуде и то у више од половине свих анализираних случајева (55 одсто), затим казну затвора (23 одсто) и новчану казну (18 одсто), док су остале санкције изрицане у занемарљивом броју. Казнена политика виших судова бележи потпуно другачије скорове. Доминантна је казна затвора, што је и разумљиво с обзиром на тежину кривичних дела. Од анализираних 428 предмета, виши судови су изрекли казну затвора у 386 случајева (90 одсто), а остатак чине новчане казне, условне осуде, васпитне и мере безбедности – наводе истраживачи.

У Вишем суду у Новом Саду, од 40 анализираних предмета, казна затвора је изречена у 100 одсто случајева, а најмањи проценат од 85 забележен је у Вишем суду у Крагујевцу.

Дужина изречене казне затвора у основним судовима креће се до три године у већини случајева. Код виших судова забележена је четвртина казни од једне до три године затвора и четвртина од три до пет година. То чини половину казни до пет година, док је проценат казне затвора дуже од 10 година 15. На овакве скорове утиче и могућност коришћења законског института „ублажавање казне”, који је примењен у 72 случаја (17 одсто), што се одразило на трајање казне затвора, наводе аутори студије.

Више од половине кривичних поступака пред вишим судовима траје краће од две године, али није занемарљив број суђења која се отегну на пет и више од пет година (по 11 одсто). То је важан податак будући да истраживачи указују да за превенцију криминала нису од пресудног значаја само казне, него и ефикасност кривичног гоњења.

– Главна очекивања била су да ће резултати показати да су наши судови релативно благи, спори и неуједначени. То је и утисак најширег јавног мњења, али тај утисак није доказан – каже др Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања.

Тако је створен стереотип о судској власти као најслабијој карици у ланцу превенције криминала, али оцена о раду судова може бити дата само на основу конкретних података.

– Неке од полазних претпоставки нашег истраживања су потврђене, а неке негиране. Показало се да је затвор, збирно посматрано, најчешће изрицана кривична санкција, у готово половини укупног узорка, а код виших судова у 90 одсто случајева, али доминирају казне затвора до пет година. У основним судовима неоправдано је велико учешће условне осуде, која се готово по правилу изриче за лакше повреде и угрожавање јавног саобраћаја, што говори о изузетно благој казненој политици за ова кривична дела – наводи др Стевановић.

Резултати указују и на малу заступљеност новчане казне и казне рада у јавном интересу, а истраживачи сматрају да није потврђена полазна претпоставка да судови широко примењују институт ублажавања казне. Ипак, додају да се приликом одмеравања казне много више узимају у обзир олакшавајуће него отежавајуће околности.

Истраживачки тим

Аутори студије „Казнена политика у Србији – закон и пракса” су проф. др Станко Бејатовић, председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу, др Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања, проф. др Ђорђе Ђорђевић и др Драгана Чворовић са Криминалистичко-полицијског универзитета и др Вељко Турањанин са Правног факултета у Крагујевцу. У истраживачком тиму били су и представници судства, тужилаштва и адвокатуре. Објављивање резултата помогло је Министарство правде САД.