Разбој и машта могу свашта

Већ при упознавању са Миром Павловић, младом и одмереном женом из Вршца, било нам је јасно да нисмо погрешили адресу и кућу, да пред собом имамо једну уметничку душу.

Недавно је имала и своју прву, изузетно посећену и медијски пропраћену, самосталну изложбу.

- Ручно ткање је веома стар занат, али изгледа да поново постаје модеран, с обзиром на све више интересовање људи за ово умеће - с нескривеним задовољством прича Мира. -Управо ових дана су ме звали из Бироа за запошљавање с идејом да код мене отворе радионицу, а да ја обучим људе који би се бавили овим послом и на тај начин зарађивали за живот. Иначе, улагање није велико, па ипак, многима је потребна помоћ државе да почну, али важно је знати и да ткање није баш профитабилан посао.

„Изаткала“ своју судбину

Иако о ткању зналачки прича као да то одувек ради, наша саговорница признаје да се за тај занат определила случајно. Мада...

(/slika2)- Имам утисак као да ме је све наводило на овај посао. Завршила сам средњу економску школу и по занимању сам трговац, али се нисам баш нашла у том послу. Наиме, дуго сам продавала словеначку постељину од вуне. На њиховом каталогу је био разбој. Била сам готово опчињена њиме и пожелела да и ја имам један такав и на њему стварам нешто слично роби коју сам продавала - каже Мира.

Речено - учињено. Ускоро је завршила курс ткања у Београду, у оквиру Мреже женских радионица.

- Курс је трајао три месеца, али учење на разбоју се никад не завршава, јер је широк дијапазон онога што на њему може да се створи, свеједно да ли је реч о украсним или употребним стварима. И одевни предмети се праве ткањем, па после кроје у сукње, прслуке, торбе, шалове...

Природни и материјали и боје

- Тренутно сам се определила за завесе, па сам зато и набавила и разбој већих димензија. Завесе пружају могућност експериментисања. Могу да изаткам и драперије, али и прозрачне завесе или оне гушћег ткања. Интересантна текстура се добија и кад се један део ради на разбоју, а други ручно - објашњава ова талентована Вршчанка, која иначе користи искључиво природне материјале као што су лан, памук или кудеља, да би све било еколошко, и природне боје.

Само бојење је процес који подразумева и прикупљање биљака, каже наша саговорница. Те биљке после кува по пет-шест сати, па у тај чај потапа предиво.

(/slika3)- На тај начин могу да „извучем“ златножуту, зелену, чак црвену и љубичасту боју, коју одмах и фиксирам. Свака та боја је уникат, јер тешко да могу да је поновим у истој нијанси - каже ова млада ткаља.

За то еколошко и оригинално предиво наша саговорница каже да користи и „супервош“ технику (ма шта то значило, јер нам није објаснила детаље) која омогућава да се пере као обична вуна. Нисмо ни питали, ваљда нешто мора и да остане мајсторска тајна.

Може ли данас да се живи од овога старог заната, од ткања?

- Заиста уживам у овоме, па ми и идеје лако долазе од бојења до дизајна. Најспорије и најсложеније у процесу ткања завеса је постављање основе, а од осмишљавања до реализације ми је потребно до десет дана, зависи и од димензија завеса. Тачније, док направим понуду, па набавим материјал, изаткам и обојим, прође и по месец, два, па зато нема ни прихода у континуитету, пошто све радим сама - каже Мира Павловић, али се не жали. На крају смо чули и да углавном ради по поруџбини и радо се присећа да је прве ствари, шалове, радила као сувенир за иностранство.