Солидарност задружних савеза

У пролеће 1999. године, када су сирене, авионске бомбе и ракете биле свакодневна појава, бавећи се проблематиком задругарства често сам био у контакту са председником Задружног савеза Србије, професором Пољопривредног факултета у Београду др Виденом Ранђеловићем, који је истовремено био и почасни доктор Академије „Ломоносов” у Москви. У разговорима смо закључили да би било добро да задружни покрет у Србији пошаље мејл Међународном задружном савезу (МЗС) и да тражи неку врсту помоћи ради заустављања бомбардовања и агресије. Професор Ранђеловић без размишљања је то прихватио. Са сарадницима је написао писмо и пронашао студента који је требало да пошаље мејл МЗС-у, пошто Задружни савез Србије (ЗСС) није имао компјутер.

Треба имати у виду да ЗСС у то време није био непосредно члан МЗС-а, већ је чланство имао, у континуитету, Задружни савез СР Југославије, у коме је Задружни савез Србије имао водећу улогу. Проблем је било и то што није била измирена чланарина Задружног савеза СР Југославије према МЗС-у.

Чекао се ефекат послатог писма, иако су очекивања била мала. Чули смо да је и комуникација преко интернета била блокирана. Мислили смо да МЗС можда није ни примио мејл или, ако га је и примио, да га је игнорисао. Но, по завршетку бомбардовања стигле су информације да је неколико азијских задружних савеза понудило пословне контакте, као вид помоћи нашем задругарству.

О овој епизоди вероватно постоји неки траг у архиви Задружног савеза Србије, што би за будући развој задругарства у Србији било корисно потпуније сагледати и обрадити.

Слободан Сивчев,
магистар економије задругарства