Заштита усева: од страшила до дрона

Још у освит цивилизације људима је земља била извор хране. Она им је омогућавала да обезбеде себи и својој породици егзистенцију. На њој су наши далеки преци налазили биљке и плодове које су могли да једу, али и да их скупљају за ледене дане, када нигде нису могли да нађу намирнице које су им неопходне за живот.

Упоредо са развојем цивилизације, човек је учио како да се брине о земљи да би му она дала што више плодова. Открио је да је наводњавање неопходно да би биљке расле, али и да су им потребни други механизми заштите како би приноси били што већи.

Врло рано почео је да се бори против птица штеточина уз помоћ страшила. Ова једноставна направа, која се обично састојала од две укрштене гране обавијене сламом и огрнуте одећом, на шта је стављан шешир, застрашивала је гавране и друге птице које су, у потрази за храном, обично уништавале усеве.

Од птица је човек, уз помоћ страшила, успевао да заштити биљке, али од других напасника, попут инсеката, мишева и кртица, није могао. Зато је смишљао нове начине да заштити земљу и њене плодове.

У древној Кини ратари су се борили против разних штеточина које су нападале биљке уз помоћ природно добијеног сулфида арсена. Овом супстанцом су „заливали” стабљике не би ли од њих одбили разне инсекте и животиње. Антички Грци и Римљани земљу и плодове на њој покушавали су да заштите тако што су биљке квасили раствором сумпора. Ова супстанца је заустављала штеточине прилично ефикасно, па је сумпор и у вековима који су уследили коришћен као заштитно средство.

У 19. веку у Европи сељаци су почели да употребљавају нову супстанцу која је временом заменила дотадашње. То је био оловни арсенат којим је прскано земљиште.

Ипак, један од највећих проналазака који је ефикасно елиминисао инсекте са биљака био је „дидити”. Овај отров, који има веома јако дејство на велики број инсеката, открио је швајцарски хемичар П. Милер 1939. године. Убрзо након тога, а нарочито у другој половини и крајем прошлог века, на тржишту се појавио огроман број инсектицида који су нашли пут до купаца – пољопривредника. Тада су и почели масовно да се користе за прскање биљака.

Међутим, упоредо са стварањем великог броја ових препарата и њиховим коришћењем у пољопривреди, појавиле су се и последице њихове примене. Јер већина инсектицида у себи садржи јаке отрове који се храном уносе и у човеков организам. Због тога је употреба препарата који су намењени заштити биљака од штеточина строго контролисана.