Почело је, почело...

Све је блештало и трештало у Београдској арени у уторак увече и све је наговестило да је Србија спремно приступила Европи. У процесу придруживање највећа је свакако заслуга Марије Шерифовић, али и целог њеног тима који је показао како промишљеност, слога и озбиљан рад воде до успеха. Па се, срећом, у том смислу и наставило и Радио-телевизија Србије се, заједно са многим овдашњим институцијама и појединцима, темељно припремила за домаћина 52. „Песме Евровизије”.

И као што то важи за готово све сфере живота у европској заједници народа, тако и за овај музички фестивал, претворен у мултимедијални спектакл, постоје строга правила, стандарди и процедуре. Отуд је од стриктног поштовања задате матрице интригантнији задатак како да се у њу унесе нешто националних особености, индивидуалне креативности, духа поднебља...

У том погледу, прве полуфиналне вечери нађена је, чини се, добра мера. Оригинално, а опет сасвим препознатљиво, с обзиром на популарност и славу Сабора у Гучи илиКустуричиих филмова, трубачи су извели уводни потпури хитова „Евросонга”, а својим шармом и харизмом отварање је обележило на светским ТВ екранима тренутно најприсутније и најпознатије лице из Србије – тенисер Новак Ђоковић.

Али, као што играчи фолклора нису били у народним ношњама, тако су и остале „локалне поруке” биле сведене и ненаметљиве. Највише недоумица могу да изазову такозване разгледнице којима се најављују нумере, земље и певачи. Сасвим одустајући од буквалног сликања природних лепота и историјских знаменитости на којима се појављују такмичари, аутори су се определили за потпуно стилизоване слике. Преко кореографисаних покрета анонимних извођача као спортиста, шетача, играча, забављача, с деловима костима у бојама националних застава, ишли су текстови поздрава из Београда, онако како се обично јавља својима са лепих путовања. Није, наравно, био циљ да гледаоци ове рукописепрочитају, али да су на екрану били визуелнонешто упадљивији, јаснији, лакше би се схватио смисао замисли.

Зашто су поједине земље представљене баш тако како јесу, а нарочито како ће њихове екипе схватити зашто су баш њима приписани дизачи тегова, дуги пољубац, балетски плес или циркуски акробата – не може се знати. Али су ликовно-тонска једноставност и смиреност ових разгледница представљали добродошао предах с обзиром напрасак светлости, звука и свакојаких телесних кретњи у такмичарском делу програма. У том динамичном вртлогу с елементима естрадне, диско, карневалскезабаве, водитељи Јована Јанковић и Жељко Јоксимовић били су довољно опуштени и сасвим довољно ведри и подстицајни да атмосферу одрже у границама симпатичног.

Последњих година на „Песми Евровизије” у сценским наступима има све више бурлеске, персифлаже, кича, травестије... Уколико у другом полуфиналу и финалутакође буде противтежеу уметничким додацима, у одмерености и елеганцији, могао би то да буде и главни допринос Србије овој старој европској приредби.