Кад путници намерно испадају из аутобуса

Откако су почеле несносне саобраћајне гужве у центру града рекао сам себи да нећу улазити у аутобусе који возе од Зеленог венца кроз Теразијски тунел. И увек ми је жао суграђана који су на то приморани и немају избор да стигну на неко даље одредиште, а не само до Дома омладине.

Јуче сам начинио, што би рекли тенисери, неизнуђену грешку и на Зелењаку „ухватио” један, не знам ни који аутобус, тек да се превезем до следећег стајалишта. Нисам претпоставио да ће трауматично досадна и дуга вожња кроз препуни тунел бити мачији кашаљ у односу на оно што следи.

По изласку из Теразијског тунела, тек што је заврнуо према Дому омладине, аутобус се укопао – настао је саобраћајни колапс. Дечанска је била начичкана возилима која ни да мрдну, пешаци су прелазили улицу где год су стигли, неподношљиви звук сирена парао је уши, све је стајало без наде да ће се ускоро покренути.

– Можете ли да нам отворите врата, бесмислено је да овако чекамо, а ништа се не помера – упитао сам возача, млађег човека, смиреног, очигледно већ навикнутог на свакодневне ситуације.

– Извините, али не смем да отварам ван стајалишта – одговорио је истог тренутка пошто је очекивао моје питање.

И опет се показало да су саобраћајни колапси изузетна прилика да људи, који се на улици не би ни погледали, сада притиснути заједничком муком, заподену оне већ препознатљиве разговоре о томе како све ово постаје неподношљиво, и није добро за нервни систем, и зашто мора овако и тако даље...

А онда је ове „филозофске” расправе прекинуо возач: – Ма људи, отворио бих ја вама врата да се не гушите овде без везе. Али, шта ако неко падне и повреди се? Ко ће да награбуси? Па, ја, јер сам поступио против правила. А нећете веровати, има оних који намерно падну кад излазе из аутобуса. Да, да, падне и повреди се, теже или лакше, није битно, онда поднесе тужбу и наплати штету. А ко је крив? Возач, јер је отворио врата ван станице. Онда ударе нас по џепу. А интересантно је да се то догађа баш око ових празника, слава, јер тада ваљда свима треба нека финансијска инјекција...

Док је возач причао, а ми без даха слушали, саобраћајни колапс у Дечанској спустио се на нижу фазу, возила су кренула, стајалиште „Дом омладине” постајало нам је све ближе. Ипак, возач је подлегао притисцима – отворио нам је врата 50 метара ван означеног простора.

Закорачивши низ степеник, у једном тренутку кроз главу ми је прошла возачева прича. Ипак, одустао сам, јер никада у животу нисам намерно пао да бих се повредио. Некако ми то није прихватљиво. Без обзира на евентуалну „зараду”...