Хилари се поиграва туђим страховима

У једном периоду свог животамогла сам да се закунем на оданост сенаторки Хилари Родам Клинтон и да се ангажујем у њеној кампањи за прву жену председника у земљи слободних, домовини храбрих. (Речено са иронијом, уз трунку туге.)

На крају крајева, исте године смо дипломирале, у јуну 1969. Она на Велзлију у Масачусетсу, на елитом приватном женском колеџу, ја на државном Универзитету Калифорније, на Берклију.

Њене способности су се јасно виделе у говору који је одржала приликом доделе диплома на Велзлију тог јуна. Био је то говор набијен идеалистичком реториком, оштар у осуди милитаристичке политике у доба Вијетнама.

Говор који је Хилари одржала када је добила диплому – после убиства Бобија Кенедија и М.Л.Кинга 1968, насиља за време демократске конвенције у Чикагу и избора Ричарда Никсона за председника – био је стварно радикалан.

Била је то једна млада жена која је стајала поред најбољих и најпаметнијих људи своје генерације и позвала их да служе држави и заједничком добру.

Нажалост, Хилари се изгубила, као и многи од нас за последњих 40 година. Постала је неко ко се поиграва туђим мрачним страховама. Тиме је изгубила моје поверење. Више не могу да је подржим чак ни као феминистикиња, која верује (исто као Хилари) у друштво засновано на породициса здравственим осигурањем за свакога.

Жао ми је што се Хилари изгубила. Први пут сам схватила да се променила 1998. године, када је постало јасно да је међу онима – заједно са Мадлен Олбрајт – који су се залагали за „хуманитарно” бомбардовање Југославије да би се склонио опасни Слободан Милошевић. Подржавајући овакву врсту насилне смене режима, Хилари је утрла пут садашњем Бушовом „хуманитарном” рату у Ираку.

Без обзира на неорганизовану и слабу председничку кампању коју је водила, сенаторка Клинтон је још увек једна од најталентованијих и најпроницљивијих политичара (без обзира на пол) у данашњој Америци. Била је и остала феномен. Прескочила је постојеће баријере и утрла пут младим женама које желе да раде у јавној сфери.

Она и ја припадале смо генерацији у којој су се „времена мењала”. Али наши родитељи то нису схватали. Слали су нас у најбоље колеџе, а порука женама је и даље била „удај се добро” и никада се јавно не супротстави свом мужићу.

„Наговори га да поправи славину или да замени сијалице, приговори му да треба да покоси травњак; наговести да га чека добар секс и ућути, за бога милога. Никад му немој рећи да се понаша као безосећајни кретен.”

Зато је толико нас било одушевљено када се 1992. Хилари појавила као равноправан и цењен партнер Била Клинтона, супруга, жена, мајка, особа од поверења, саветник, сродна душа, талентовани адвокат. „Било је време!”, вриштале смо. И славиле када су обоје ушли у Белу кућу 1992.

Нисам једина која је променила мишљење. Неколико мојих пријатељица које су је у почетку подржавале сада указују поверење сенатору Бараку Обами.

Ево шта је рекла једна од њих, Ивон Торнберг (61) из Санта Барбаре:

„Од самог почетка сам сматрала да је Хилари једна невероватно способна и вредна жена, права машина. Ценим то што је први политичар који говори о некој врсти универзалне здравствене заштите. Осим тога, као жена која има исто година као ја и која је почела у женском покрету, ја се са њом идентификујем. Била је направом колосеку пре него што је почела са Клинтоном. Али сада сам превазишла моју феминистичку наклоност и уморна сам од ње и бесна због њених презривих, ужасних и непотребних коментара о раси.

Сада се надам да ће Обама победити”.

На овом кључним изборима Американци, који су тако дуго били изгубљени, покушавају да се врате „бољим анђелима наше природе”.

Хилари се не може веровати да ће нас тамо одвести.

(Ауторка је новинар и уредник и живи на релацији Вашингтон–Београд)