Године не могу више да буду алиби

Повратак Стефана Колантуона на место тренера Палерма обележио је и повратак у „живот“ српског репрезентативца Бошка Јанковића. Један од најбољих фудбалера Европског првенства младих у Холандији у финишу Италијанског шампионата потврдио је да није заборавио да игра. Од 38 првенствених утакмица играо је 26 и за 1.359 минута постигао два гола, уз два жута картона.

За наш лист овај 24-годишњи интернационалац описао је своју прву сезону проведену у једној од најјачих европских лига:

– Сада је лакше. Доласком тренера Франческа Гвидолина настали су проблеми. Није ми давао праву прилику и замерао ми је да не знам италијански језик. Одговорио сам му да фудбал играм ногама. Било ми је неопходно да одиграм у низу пет-шест утакмица. Имао сам подршку председника Цампаринија, руководства и навијача. Срећом, вратио се Колантуоно, па сам последњих осам мечева био на терену. Задовољан сам учинком на крају сезоне. Иако нисам давао голове играо сам добро, што ми пуно значи, а и Италијани то умеју да цене. Преко ноћи сам постао идол. Очекујем да у наредном шампионату будем главни играч Палерма.

Пре доласка у Италију играли сте за шпанску Мајорку. Да ли можете да упоредите те две лиге?

– За нас је лакше у Шпанији, јер се тамо игра офанзивнији фудбал. У Италији се велики значај придаје тактици. Њима није важно да ли су утакмицу добили са 1:0, већ шта су освојили. Лига је у паду, што потврђују и полупразни стадиони, нарочито у мечевима „малих“ екипа. У Шпанији су трибине пуне и када играју Алмерија и Мурсија.

Отишли сте „преко границе“ с 22 године. Колико сте се променили за ове две сезоне?

– Много. Док сам играо у Звезди био сам као дете. Пре свега сам сазрео као личност, а затим и као фудбалер. Знам шта ми одговара, а шта не и у фудбалу и у животу. Можда је на то утицало и то што сам се оженио. Променио сам начин живота. Године више не могу да буду алиби. Меси је три године млађи, а већ је звезда. Време је да моја генерација потврди да ли смо просечни или вансеријски играчи.

По доласку на припреме националног тима за дуеле са Ирском, Русијом и Немачком многи играчи се жале на умор?

– Умор осећам, али се не жалим. Волим да играм за репрезентацију и увек сам радо прихватао позиве. Доживео сам велике успехе с младом репрезентацијом. На три европска првенства играо сам два финала и један полуфинале. Не глумим патриоту, ни великог Србина, већ једноставно волим да играм за национални тим. Неупоредиво ми је већа част, него да играм за клуб. Ако дам гол и победимо усрећим и родитеље и пријатеље и целу нацију.

Шта очекујете од ове три утакмице?

– Да пружимо максимум, а резултат ако дође биће добро. Ако ривали буду бољи пружићемо им руку и честитати. Надам се да ћемо да играмо по „рецепту“ са Европског првенства младих у Холандији. Волео бих да такво понашање и атмосферу пренесемо у „А“ тим. Тамо нас је селектор Ђукић изванредно спремао и водио. Уосталом, резултати најбоље говоре о њему и као човеку и као тренеру.

Да ли је то могуће, с обзиром на то да су старији играчи, попут рецимо Станковића, Драгутиновића и Видића, навикли на другачији „режим“?

– Свакако да јесте. Они су одлични и људи и играчи. И до сада смо имали добру атмосферу, иако резултати то не говоре. Станковић и Видић нису много старији од нас, мада су реално на много вишем нивоу. Играју у већим клубовима. Уосталом, Видић је синоћ играо финале Лиге шампиона. Ипак је то много другачије. Они су уз нас и надам се да ћемо да направимо победничку атмосферу до почетка квалификација. Ако будемо играли по „холандском рецепту“ далеко ћемо да догурамо.

Ове утакмице су последње провере пред квалификације за Светско првенство 2010. Да ли се у случају неуспеха плашите реакције јавности?

– Морамо да будемо реалнији и умеренији, да не идемо из једне крајности у другу. Не треба људи да нас превише „дижу“, али ни „убијају“. Или смо најбољи, или најгори. Када дам два гола новине пишу да сам супермен, а када одиграм слабо кажу: „Ма какав Јанковић“. Када смо победили у Финској дизали су „орлове“ у небеса, а када смо изгубили били смо пилићи. Јавност треба да критикује када има разлога, али мора да постоји мера.

Да ли имате утисак да поједини играчи не пружају максимум у репрезентацији и да се чувају за клубове?

– Није на мени да то причам, а и не желим. Могу само да кажем да на терену то не видим. Они који се помињу у неким нашим медијима су прави професионалци и вође на терену и дају пример и савете нама млађима. Немам утисак да неко не пружа максимум. Можда с трибина изгледа другачије. Увек се трудим да дам што могу.

Утисак је да можете да пружите много више него до сада?

– То је тачно. Полако долазим до тога и то вероватно иде с годинама. У Португалији, рецимо, нисам блистао, али сам у Холандији био знатно успешнији. Мислим да сам много напредовао, али нећу на овоме да се зауставим.

-------------------------------------------

Хоћу у Јувентус

О намери славног торинског клуба да га доведе у своје редове, Јанковић је рекао:

– Могао сам и у Палерму да седим и чекам да ми истекне уговор, али волим да играм фудбал и зато сам и направио „фрку“. Хоћу да играм бар још десет година. Знам да ме жели Јувентус. И ја желим у Торино, али се не залећем. Не знам да ли је сада прави тренутак да пређем. Хоћу да играм, да будем стандардан репрезентативац, а не само члан великог клуба. Волео бих да још годину проведем у Палерму и постигнем 15-так голова. Тада бих вероватно вредео између 20 и 30 милиона евра и прешао у велики клуб.