Пун круг једног уметничког живота

Кан – Нешто мало из филмова „Све о мојој мајци” (канска „Палма” за најбољу режију и Оскар за најбољи страни филм 1999) и „Врати се” и много тога личног нашло се у „Болу и слави”, новом ауторском филмском делу легендарног шпанског сценаристе и редитеља Педра Алмодовара, с којим је загрејао срца већине европских филмских критичара, а од публике доживео овације.

Ако ико зна да допре до срца гледалаца, да заголица машту и испуни очи бојама, а уши музиком, онда је то Алмодовар. Чини он то и сада, с тим што и гледаоце и самог себе суочава са тежином нагомиланих година, са болестима које иду са старошћу узрокујући често и кризу у стваралаштву, а оваква врста суочавања провоцира и по коју сузу у оку. У „Болу и слави” Алмодовар нам управо и прича о томе – о често паралишућим физичким боловима изазваним болештинама од којих се не умире (мигрене, несносни болови у леђима и желуцу...), али се страшно пати, и о терету славе и високих очекивања оних који га окружују, што доводи до престанка жеље за писањем и стварањем филмова. Као да је Алмодовар на тренутак застао да би се суочио са својом прошлошћу и својом садашњошћу, начинивши пун круг и својих сећања и свог уметничког живота.

„Бол и слава” јесте његов саморефлектујући филм, са посебним акцентима на детињство, мајчинску фигуру уз коју је одрастао, на сексуално буђење и откривање хомосексуалног опредељења (на прву и једину велику љубавну везу коју је имао), на утицаје католицизма током одрастања и школовања, на прве филмове које је стварао и погубни утицај Мадрида у који се из Ла Манче доселио...

Има чак и физичких сличности самог редитеља са главним филмским јунаком – славним шпанским редитељем Салвадором Маљом, односно са глумцем Антонијом Бандерасом сређеним тако да личи на Алмодовара. Лик његове мајке тумачи једна од његових великих глумачких муза – Пенелопе Круз, а главног антагонисту – глумца за којег Салвадор Маљо сматра да му је својевремено покварио најзначајнији филм, игра сјајни Баскијац Асијер Ечеандија... Што се самог стила тиче и ово је типичан алмодоваровски филм, раскошног колорита и фрагментарне нарације. Због тога га и волимо, зар не?

У главном такмичарском програму виђен је и „Атлантикс”, дебитантски филм сенегалско-француске ауторке Мати Диоп, прве црнкиње редитељке која се икада појавила у званичној конкуренцији Канског фестивала који ево већ постоји 72 године. Диопова потиче из уметничке породице, њен отац је легендарни сенегалски редитељ Џибрил Диоп Мамбети, а мајка џез музичарка Васис Диоп, те је Мати имала (и има) праве узоре за свој уметнички напредак започет прво са глумом у филму Клер Дени, настављен писањем сценарија и снимањем документарних филмова, а сада и самом режијом првог дугометражног играног филма. Њен филм „Атлантикс” је и заснован на једном од њених документараца снимљених у Дакару 2009. године у којем је пратила одлазак (заправо, бекство од рата и беде) једне девојке за Шпанију. Тема је у играном филму проширена. У центру приче није више девојка која одлази у имиграцију, већ чланови породице који остају у Сенегалу, а Диопова поентира своју поетску причу кроз последње кадрове бескрајног мора које значи и живот, али и наду...

Као редитељка далеко искуснија од Диопове без сумње је Аустријанка Џесика Хоснер која је снимила и свој први филм на енглеском језику, научно-фантастични „Мали Џо”. У свом редитељском поступку Хоснерова је прецизна у детаљима, што уз визуелну „изгланчаност” њен филм о самохраној мајци, младој научници, о њеном сину и о цвету названом по њему, који се нашао у њиховом дому као научни пројекат, чини привлачним. Додуше, привлачнијим за разговор и писање о њему, него за гледање у биоскопском мраку.

Споменик Елтону Џону за живота

Кан – Легендарни британски музичар, текстописац, композитор и певач сер Елтон Џон (Реџиналд Кенет Двајт), краљичин миљеник и планетарна звезда, доживео је да му се још за живота „подигне” филмски споменик. Пред канском публиком ван конкуренције нашао се биографски филм о њему – „Рокетмен” Декстера Флечера, у којем Елтона Џона глуми Тарон Еџертон.

Филм садржи детаље из Елтоновог приватног живота и узбудљиве музичке каријере, има у њему и музике и плеса и раскошних костима по којима је он постао и познат. Елтон Џон се појавио на црвеном тепиху пред Театром Лимијер и био је више него задовољан пријемом филма од стране публике.