Деда Најданова кафана поново ради

Град на Тимоку има дугу боемску традицију. Некада је градским кафанама господарио Пера Бабар, неприкосновена легенда кафанског живота и ненадмашни кафански музичар. Али, у исто време, то је и град рокенрола, „Златних Прстију” и Гитаријаде. Зајечарци пажљиво бирају места на којима ће седети и у којима ће дочекивати зору. И зато није нимало лако одушевити их, направити спој традиционалног и модерног. Но, на радост зајечарских боема, деда Најданова кафана поново ради.

Зајечарци су је деценијама знали као „Зеленгору”, посећивали је и гостили се у њој. Мало ко је од њих слутио какву причу заправо крије једна од најстаријих кафана у граду на Тимоку.

Преживела рат, не и нову власт

Отворена је давне 1893. и тада се звала „Код Канчевића”. Газда Најдан Стојановић ће је касније откупити од породице Канчевић и преименовати у „Национал”. Под овим називом преживела је Други светски рат, али не и нове власти.

Примерци старих бројева „Политике”, сведоци давних времена

Новим властима, мало по мало, западе за око и деда Најданова кафана, те решише да је конфискују и ставе под управу предузећа „Зеленгора”. Водише посао деценијама и на крају је доведоше до банкрота. А онда, пре непуних годину дана, празну од гостију, средстава и инвентара, држава реши да је врати старим-новим власницима, деда Најдановој унуци Гордани Стојановић. Она и њен супруг Михаило Фостиков решили су да старој кафани дају ново рухо и ново име. И тако је на зајечарску сцену ступила нова „Сцена”.

Деценијама сањан породични сан о обнови деда Најданове кафане коначно је оживео.

„Много је емоција уткано у овај простор”, наглашава Фостиков. „Супруга је целога живота сањала тај сан, јер о тој се кафани баш пуно причало. Гордана се није ни родила када је кафана одузета, а после тога је за породицу било исувише тешко да у кафану долазе и наручи ћевапе! Први пут смо у кафану ушли када је враћена. Али свеједно, емоције су биле много јаче од тих негативних набоја због изгледа и стања у ком смо је затекли.”

И заиста, сећање на претке прожима цео амбијент. Док седимо, из ветрине изнад нас са породичне фотографије посматра нас деда Најдан, а ту је и неколико преосталих чаша из некадашњег „Национала”. Најдану друштво прави деда нашег саговорника – Михаило Фостиков, Белогардејац у руској ратној униформи. Мало породично стабло из витрине надгледа посао.

У углу кафане, витрина са старим породичним фотографијама, али и чаше из некадашњег „Национала“

Пожутеле породичне фотографије, старински радио и фото апарати, ратни дневници предака, клавир, трубе, машина за шивење претворена у сто, неколико архивских примерака „Политике” из 1968. године… На једној од првих страна ондашње „Политике” читамо наслов: „Убијен председник Кенеди”. Сав тај амбијент чини да се запитам јесам ли ја то у кафани, антикварници, или некој врсти породичног музеја?

„За нас је ово мали културни центар. Волели бисмо да овде људи виде и чују неке ствари које су им промакле у животу, између осталог и џез и блуз, стендап комедије, оперу. Да гости овде играју шах ујутру, да вратимо једно прошло време, а, с друге стране, да унесемо и мало културе”, објашњава Фостиков, док испијамо јутарњи еспресо.

У углу кафане, уз полицу са дисковима и трубама, још један сет породичних слика. Ту су деда Најданове ратне фотографије и ратни дневник, а ту је и логорашки дневник Михаиловог деде по мајци Александра Аце Стефановића, некадашњег банског саветника и висококотираног правника у време краљевине, исписан на француском језику у злогласном логору Нирнмберг.

Само столице нове

Унутрашњи дизајн, дакле, мало је рећи да је занимљив. Музика – оплемењујућа. Овде се чује џез, блуз, класика, кубанска и рок музика. Ту је и клавир, па уколико неко од гостију добије уметничку инспирацију, може да се поиграва са црно-белим диркама, јер, како власници кажу, волели би да овом месту врате боемски дух, који је деценијама имао.

У необичном ресторану нашло се места и за стару машину за шивење

„Некако нас је деда водио”, објашњава ми Фостиков и наставља:

„Ово су све наше старе ствари, само су столице нове. Клавир је мој, сам сам радио и неке скулптуре и дрвенарију. Трудили смо се да сачувамо улаз у кућу чакмару, која је првобитно сазидана. Ова соба била је башта према улици, после се зидала кафана. Када су нам је вратили, затекли смо је у потпуном хаосу и девет месеци је сређивали.”

И на отварању је било занимљиво. Поздравни говор одржао је Миша Вешовић, бивши директор Народног позоришта у Зајечару и пријатељ покојног Зорана Радмиловића, познатог глумца и зајечарске и боемске легенде. Свирао се џез, а неки гости су га можда први пут слушали уживо.