Сећање на бригадира Мишу Јанкетића

Мишу Јанкетића упознали смо на Филозофском факултету, кад се он уписао на студије књижевности 1957. године. Наредног лета, у јулу, био је са нама (а ту мислим још на моје другове Миленка Добричића и Предрага Елчића) на радној акцији у Словенији, на изградњи ауто-пута Загреб–Љубљана. Нашу бригаду „Јован Поповић” чинили су студенти филозофског факултета из Београда из група за југословенску књижевност, светску књижевност, историју и стране језике. Омладинско насеље било је у Кронову код Новог места, у једном разређеном и хладовитом шумарку. Одатле смо сваког јутра одлазили на посао у један усек на нивелацију терена.

Уз Наду Будисављевић, сестру Јованке Броз, скромну и непосредну девојку, и једног Швеђанина, Миша Јанкетић, иако један од најмлађих, био је међу запаженима. Иако није „пуцао” од физичке снаге, био је добар на лопати и колицима, трудио се и више него што је могао.

У слободно време, у хладовини, у живахној групици, имао је обичај да рецитује Дучића, у оно време идеолошки непожељног песника. Стихове, нарочито „Јабланове”, казивао је врло проживљено. На наше похвале одговарао је да воли књижевност, али да је глума његова највећа љубав. Кад је, за акцијаше, у Новом месту, била премијера филма „Кал” и после ње разговор са Стевом Жигоном (играо филозофа), Миша се посебно интересовао за улогу дечака са псом, а нама је касније причао да би и он могао добро да је одигра.

Бригада је била узорна и веома марљива, пребацивала је норму и више од 50 одсто, а нарочито се истицала четврта чета у којој је био и Миша. Било је много одличних бригадиста, а мало ударничких значки. Остао је Миша без ударничке значке и са тугом у срцу. А заслужио ју је.

Кад смо се у јесен поново окупили у Београду, углавном смо базали Кнез Михаиловом улицом – у то време то је била главна забава за сиромашне студенте. У једном тренутку Миша заустави нашу групу насред Кнез Михаилове и свечано изјави: – Другови, ја хоћу да будем глумац! Ми се на то насмејасмо, а најоштрији је био Добричић: – Бре, Микаило (Добричић га је тако крстио на свом шумадијском дијалекту), немој да умишљаш којешта, него спремај старословенски! Наиме, старословенски језик је био најтежи испит на првој години, а Миша га није положио у јуну.

Међутим, Миша се изгуби. Није прошло много, ево њега опет у Кнез Михаиловој. Шепури се као паун и свима нам потура под нос индекс академије: – Погледајте, примљен сам. Их, како сам рецитовао. Е, овога пута нисмо приговарали, јер смо знали колико је тешко ући у академију, а Миша је то урадио очас посла.

Наравно, разишли смо се свако на своју страну. Недуго након дипломирања, у Југословенском драмском позоришту, гледали смо Сартрове „Прљаве руке”. Кад тамо, Миша Јанкетић у главној улози са Љубом Тадићем. Од тада, кад год би сретао некога од нас, потурио би му руку под нос и издекламовао: – Јесам ли ти рекао?!

Миша Јанкетић се и у старости радо сећао акцијашких дана, па је тако на промоцији књиге Слободана Ристановића „То су наших руку дела”, 2. априла 2014, понесено одрецитовао акцијашку песму Бранимира Живојиновића „Растанак”.