Sećanje na brigadira Mišu Janketića

Mišu Janketića upoznali smo na Filozofskom fakultetu, kad se on upisao na studije književnosti 1957. godine. Narednog leta, u julu, bio je sa nama (a tu mislim još na moje drugove Milenka Dobričića i Predraga Elčića) na radnoj akciji u Sloveniji, na izgradnji auto-puta Zagreb–Ljubljana. Našu brigadu „Jovan Popović” činili su studenti filozofskog fakulteta iz Beograda iz grupa za jugoslovensku književnost, svetsku književnost, istoriju i strane jezike. Omladinsko naselje bilo je u Kronovu kod Novog mesta, u jednom razređenom i hladovitom šumarku. Odatle smo svakog jutra odlazili na posao u jedan usek na nivelaciju terena.

Uz Nadu Budisavljević, sestru Jovanke Broz, skromnu i neposrednu devojku, i jednog Šveđanina, Miša Janketić, iako jedan od najmlađih, bio je među zapaženima. Iako nije „pucao” od fizičke snage, bio je dobar na lopati i kolicima, trudio se i više nego što je mogao.

U slobodno vreme, u hladovini, u živahnoj grupici, imao je običaj da recituje Dučića, u ono vreme ideološki nepoželjnog pesnika. Stihove, naročito „Jablanove”, kazivao je vrlo proživljeno. Na naše pohvale odgovarao je da voli književnost, ali da je gluma njegova najveća ljubav. Kad je, za akcijaše, u Novom mestu, bila premijera filma „Kal” i posle nje razgovor sa Stevom Žigonom (igrao filozofa), Miša se posebno interesovao za ulogu dečaka sa psom, a nama je kasnije pričao da bi i on mogao dobro da je odigra.

Brigada je bila uzorna i veoma marljiva, prebacivala je normu i više od 50 odsto, a naročito se isticala četvrta četa u kojoj je bio i Miša. Bilo je mnogo odličnih brigadista, a malo udarničkih znački. Ostao je Miša bez udarničke značke i sa tugom u srcu. A zaslužio ju je.

Kad smo se u jesen ponovo okupili u Beogradu, uglavnom smo bazali Knez Mihailovom ulicom – u to vreme to je bila glavna zabava za siromašne studente. U jednom trenutku Miša zaustavi našu grupu nasred Knez Mihailove i svečano izjavi: – Drugovi, ja hoću da budem glumac! Mi se na to nasmejasmo, a najoštriji je bio Dobričić: – Bre, Mikailo (Dobričić ga je tako krstio na svom šumadijskom dijalektu), nemoj da umišljaš koješta, nego spremaj staroslovenski! Naime, staroslovenski jezik je bio najteži ispit na prvoj godini, a Miša ga nije položio u junu.

Međutim, Miša se izgubi. Nije prošlo mnogo, evo njega opet u Knez Mihailovoj. Šepuri se kao paun i svima nam potura pod nos indeks akademije: – Pogledajte, primljen sam. Ih, kako sam recitovao. E, ovoga puta nismo prigovarali, jer smo znali koliko je teško ući u akademiju, a Miša je to uradio očas posla.

Naravno, razišli smo se svako na svoju stranu. Nedugo nakon diplomiranja, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gledali smo Sartrove „Prljave ruke”. Kad tamo, Miša Janketić u glavnoj ulozi sa Ljubom Tadićem. Od tada, kad god bi sretao nekoga od nas, poturio bi mu ruku pod nos i izdeklamovao: – Jesam li ti rekao?!

Miša Janketić se i u starosti rado sećao akcijaških dana, pa je tako na promociji knjige Slobodana Ristanovića „To su naših ruku dela”, 2. aprila 2014, poneseno odrecitovao akcijašku pesmu Branimira Živojinovića „Rastanak”.