Недеља у Београду

Пре неколико дана пут ме одвео поред Музеја Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, Господар Јевремова 21. У исто време ту се затекла и група кинеских туриста која је бесомучно сликала музеј са две доступне стране. Музеј је био затворен, јер је била недеља после подне, а музеј недељом ради само до 14 часова.

Претпостављам да ради само један кустос и да је то разлог што је ова културна установа недељом отворена само пре подне, што је несхватљиво и недопустиво. У Београду је све више страних туриста и најмање што можемо да учинимо јесте да им омогућимо посете музејима током целог дана, поготово у дане викенда. Али су зато две поменуте стране музеја пружале додатну „атракцију” у виду паучине и паукова под стрехом и по зидовима.

На Калемегдану корпе пуне смећа, по ћошковима ђубре, пикавци, згажене лименке, кесе од кокица, сендвича, салвете… У пролазу кроз капије са стране окрњене решетке, а иза ђубре које се не може почистити, чистачи не могу до њега. Туристи сликају ли сликају: Саву, Дунав, ушће, Нови Београд, зидине, Цркву Ружицу, сами себе и све што виде, а ја стрепим да неко од њих случајно или намерно не слика наше ђубре. Тек касније сам запазио да су при сликању панораме захватали и део косине према Сави испод зида. А тамо у трави кесе, флаше разних величина, папири, лименке… За папире ће се побринути кошава, али за остало – мораћемо ми сами. Прошетао сам и ван круга „Манифеста”. Слика иста: трава непокошена, клупе дотрајале (мислим на фарбу и заштиту), зидови се на доста места урушавају… На једној од главних капија Калемегдана, куда дневно прођу стотине посетилаца, са стране стоји упозорење да треба водити рачуна јер одозго отпада фасада. Посетиоци у гужви и држећи децу да се не изгубе и не обраћају пажњу на упозорење. Да не помињем странце који не знају српски. Упозорење значи да, ако неком нешто падне на главу, сам је крив, јер се није придржавао опомене. Кад би макар један мали камен пао на главу некоме од надлежних из градских структура, вероватно би свод који отпада био поправљен.

Трећа слика. Седим на зидићу у Симиној улици и чекам госпођу, јер сам до кола стигао доста пре ње. Она мора да опаје све излоге од Калемегдана. Поред мене пролазе човек средњих година, обријане главе, са огромним сатом на руци, спортски фирмирано обучен и његов верни пријатељ пас, такође фирмиран. Обојица иду поносно, свесни утиска који остављају. Али, не лези, враже! Овај мањи наиђе на дрво и обави своје. Газда задовољан пошашољи љубимца и кренуше даље. Испод дрвета оста псећи измет.

Када је супруга стигла и видела ме смркнутог, мислила је да је до ње, те је ћутала до куће. Необично, али корисно.

Никола Драгојловић,
пензионер-посматрач, Београд