Нико као Дијего Марадона

Специјално за „Политику” од  дописника Танјуга
Дуго очекивани документарни филм Емира Кустурице о Марадони, „Maradona by Kusturica“, доживео је прошле недеље блиставу премијеру на филмском фестивалу у Кану. Овације и скандирање публике „Марадона, Марадона“ пре, у току и након пројекције у највећој фестивалској сали, „Лимијер“, потврђују снагу мита о фудбалском богу, који се први пут исповедио у Кустуричином документарцу.

Марадона је после премијере објаснио како је само Кустурица био у стању да га прикаже онаквог какав је заиста, у добрим и лошим тренуцима његовог живота, за разлику од претходних филмова о њему, које не воли јер су други говорили о њему и често „измишљали“.

„Емиров филм је мој филм“, рекао је један од најславнијих фудбалера свих времена, објашњавајући да овај документарац има све неопходне састојке да би се разумело ко је он.
Да се током снимања овог филма између њих двојице развила снажна веза, видело се и на концерту „Забрањеног пушења“ након премијере, на коме је Марадона у једном тренутку скакао на сцени између Кустурице и Нелета, који је потом увежбавао публику у смокинзима и вечерњим хаљинама да скандирају „Не-да-мо Ко-со-во“.

Филмски Марадона, како су прозвали Кустурицу, и његов модел, били су и међу главним звездама црвеног тепиха на премијери филма „Че“, Стивена Содерберга, о аргентинском револуционару, чији лик је фудбалер истетовирао на десној руци.
Кустурица се на кански фестивал враћа као један од ретких редитеља којима је два пута пошло за руком да освоје највеће признање, Златну палму.

Приказивањем на Канском фестивалу је заокружена двогодишња авантура снимања документарног филма о Марадони…

Многи нису веровали да ће филм бити завршен. Појавио сам се у фази његовог живота која није била најзгоднија за снимање. Три пута сам путовао у Буенос Ајрес и нисам га пронашао. Он је неухватљив, како на терену тако и у животу. Али његово одсуство је било део његове борбе против дроге. Чекање се исплатило и након две године смо имали одличан интервју (био је пијан и зато је интервју био добар; да је био на лековима причао би споро).

Задовољан сам што сам успео да направим овај документарац, који ми је омогућио да радим са малом камером, иако се филм приказује на великим екранима.

Ово је колико филм о Марадони толико и о Кустурици?

То је зато што први пут нисам имао вишак материјала. Интервенисао сам само онолико колико је било неопходно да се оствари целина. За две године снимљено је много, али углавном у паузама чекања на Марадону.

Саставити документарни филм чији је циљ да се из човека са тако контроверзном биографијом извуче што више, а да се при том не користе оговарања и трачеви, није лако.

Ово је ваш први филм-есеј?

Први пут сам открио како људски глас у позадини, уз коментаре, може да буде од помоћи. Архитектура филма има три слоја: политичка прича, протести у Мар дел Плати (против политике Џорџа Буша), верски део, његова црква и интимни део. Најтеже је било добити искрену исповест од човека са тако контрадикторном биографијом. Инсистирао сам на томе да он сам говори о сопственом животу, а потом сам мало прецизирао користећи оно што сам прочитао о њему.

Да ли се ваша представа о Марадони променила након овог филма?

Мислим да је овај филм од Марадоне направио целовиту личност. Чак и он препознаје различите стране своје личности које су раздвојене, а које је овај филм објединио. Након пројекције ми је рекао да је изненађен како је филм успео да споји све ове аспекте у целину и како сада има свеобухватнији увид у сопствени живот.

Успели сте да из њега извучете неку врсту интимне исповести, оно о чему до сада није говорио јавно...

Марадона никада раније није говорио о себи, водио је емисије на аргентинској телевизији, али ово је први пут да отворено говори о свом животу. Довео сам у равнотежу различите аспекте његове личности, често контрадикторне. Говори, на пример, о томе како му је жао што се дрогирао и како није имао времена да проведе више времена уз своје ћерке, а при том на породичним видео-снимцима има бар 50 сати снимака на којима је са ћеркама и женом.

(/slika2)Он је у суштини породични човек, као што сам то и ја.

У филму га поредите са Гилгамешом и античким боговима, уз констатацију да је боговима све допуштено...

Замишљао сам како су богови пре пет хиљада година могли да изгледају и које карактеристике су морали да имају. Када сам га видео први пут, пре него што сам помислио како је могао да буде револуционар у Мексику, његова појава и зрачење његове личности су ми говорили да су некада давно богови могли тако да изгледају.

Не постоји нико као Марадона, личност са тако великом скалом добра и зла кроз које је прошао. Најинтересантније је што је више изазивао скандале, што је више радио на свом уништењу, постајао је све популарнији, што је вероватно један од аспеката модерног живота.

На почетку документарца кажете да би Марадона могао да буде лик у сваком од Ваших филмова...

Он носи састојке сваког од мојих јунака. Одрастао је у предграђу у коме се живот одвија у сличним околностима као у предграђу Сарајева у коме сам ја одрастао.

Желео сам да потцртам сличност коју сам открио у његовој породици, крају у коме је одрастао, начину на који се тамо живи, и онога што сам приказао у мојим филмовима пре двадесет и више година.

Марадона каже да је глумац, баш као и боксер Мајк Тајсон у документарном филму о његовом животу који је такође приказан на овогодишњем фестивалу...

Марадона је објаснио да је разлика у томе што Тајсон пролази кроз патњу, док он ужива у животу, он је фестивалски тип, и утолико постоји значајна разлика између њих двојице.

Пронашли сте сличности у политичкој визији света....

Та визија није потпуно идентична. Не ограђујем се од ње, али мој концепт није да нападам појединце, већ покушавам да разумем систем коме подређују свет, како функционише глобалистичка политика. Није (Џорџ) Буш сам напао Ирак, већ иза тога стоји политика.
Кроз разумевање ове политике лакше се разуме и смисао нафтног споразума са Мексиком или „Алке“ (споразум о слободној трговини), за друге јужноамеричке земље, који на крају није потписан.

Марадона говори о Џорџу Бушу или Билу Клинтону, а ја пре мислим да су власници света политичке партије које деле утицај Ротшилда и Рокфелера.

Заједничко нам је што су наше политичке идеје на страни понижених. Оне нису израз неке политичке партије или покрета, већ наше слободе да изразимо оно што многи немају прилику.
Марадонин чувени гол против Енглеске, када је предриблао седам играча, послужио вам је као метафора за седам симбола либералног капитализма?

Структура гола века састоји се из седам делова, јер је предриблао седам играча. Размишљао сам о томе шта их повезује, које личности најбоље представљају либерални капитализам.

Идеја је дошла од Марадоне, рекао ми је да никада није хтео да се рукује са принцем Чарлсом јер су његове руке крваве. Енглеска је учествовала у крвопролићу на Малвинима и у Ираку.

Либерални капитализам је већ колабирао. Чак и (Џорџ) Сорос тврди да то није капитализам који одговара времену у ком се живи.

Тешкоће кроз које пролази америчка економија се решавају управо интервенцијом државе. Идеја либералног капитализма коју су у политици инаугурисали Роналд Реган и Маргарет Тачер завршила се у деструкцији тог система и неопходности интервенције државе.

Нажалост, код нас младићи и девојке слепо прихватају ову идеју либералног капитализма, што има провинцијални карактер, јер се у свету одвија други процес.

У ком смислу се додирују светови Јужне Америке и Балкана?

Они се додирују на паганском нивоу, блиски су по схватању живота, неисцрпној светковини и фестивалском карактеру, свадби које трају по три, четири дана.

Тај спој најбоље одсликава питање које је један српски трубач упутио оркестру из Боливије: „Колико дана свирате на вашим свадбама?“

У филму је приказан долазак Марадоне у Београд и његова упитаност када пролази поред порушених зграда од НАТО бомбардовања..

Питање ко је рушио Београд више се не поставља у западном, либералном свету. Политика Европске уније и САД о Србији своди се на: „Шта год вам наложимо ви то треба да прихватите без питања.“ Што би рекла Наоми Клајн, нови корпоративни капитализам воли политички концепт у коме се не постављају питања.

Пошто сам одгајан на западу и делим просветитељски дух, на питање ко је рушио Београд које ми упути неки гост не могу да одговорим Запад, Америка, већ морам да индивидуализујем одговор, како не бих направио ону грешку коју је Запад начинио када је створио Хашки трибунал и пребацио кривицу на читав народ. Одговорио сам Марадони да је то Хавијер Солана, јер је он згодна личност на чију адресу може да се пошаље упитник о томе ко је крив за бомбардовање Србије.

На стадиону „Црвене звезде“ Марадона објашњава гол који је постигао у дресу Барселоне против београдског клуба на Маракани...

Замишљао сам како би Наполеон описао неку своју битку, да се врати на место на коме се одиграла. Марадона у филму објашњава овај гол и морам да признам да је то доста смешно и зато ми се и свиђа.

Да ли вам је открио тајну своје игре?

Рекао ми је да у читавој каријери никада није јако ударио лопту. Она је ишла довољно јако, али довољно паметно. Најлепши аспект овог филма формулисан је у последњој сцени из „Казабланке“: „Ово је почетак једног дивног пријатељства.“