Просвећење Европе

Када је у старачком дому у Качареву 14. јуна 1971. умро књижевник Љубомир Мицић, равно педесет година након што је објавио један од култних текстова европске авангардне уметности – Манифест зенитизма, званична српска културна јавност већ је давно заборавилада је тај човек икадаи постојао. Било је мало оних, попут историчара уметности Ирине Суботић и Зорана Маркуша, који су имали жељу и прилику да га последњих година његовог живота посете у малом стану на последњем спрату куће број 18 у улици Проте Матеје. Ту, на егзистенцијалној и књижевној маргини престонице, дотрајавао јеоснивачЗенита, „интернационалне ревије за културу и уметност” која је промовисала зенитизам,један од најособенијих феноменаевропске и светске авангарде двадесетих година прошлога века. И када је изгледало да ће након скромне сахране на Новог гробљу, са земним остацима свога творца у мрак отићи и зенитизам, овај авангарди покрет започео је свој други живот.

Други живот Зенита

Велика изложба коју су у Народном музеју у Београду 1983. године приредиле Ирина Суботић и Вида Голубовић, заснована на вредној уметничкој оставштини Љубомира Мицића и његовог брата Бранка Ве Пољанског, несумњиво је потврдила изузетан међународни значај и утицајкоји су аутори окупљени око часописа Зенит имали на развој модерне, конструктивистичкеликовне уметности. Та изложба била је и велико подсећање на један од најзначајнијих уметничких догађаја на овим просторима –Зенитову међународну изложбу коју је Мицић организовао априла 1924. у просторијама музичке школе „Станковић”. Број и имена учесника те манифестације делују импресивно: 26 аутора из 11 земаља, међу њима и Кандински, Архипенко, Ел Лисицки, Паладини, наш Михаило Петров, укупно 101 представљено дело!

Нови уметнички израз

Након објављене две збирке песама, Мицић у Загребу 1. фебруара 1921. покреће часопис Зенит у коме почињу да сарађују наши водећи књижевници тога доба – Црњански, Растко Петровић, Винавер, Станислав Карков, Душан Матић. Али, након објављивања Манифеста зенитизма који потписују Мицић, Бошко Токин и француско-немачки песник Иван Гол, јуна исте године,часопис се дистанцира од осталих покрета, понајпре од експресионизма, и профилише се као зенитистичко гласило у коме оригиналне прилоге почињу да објављују Мајаковски, Барбис, Кандински, Хлебњиков, Уидобро, Сајферт, Еренбург, Маринети и многи други аутори. Такву тенденцију ка обједињавању авангардног уметничког простора Зенит од априла 1924. наставља у Београду где ће децембра 1926. године изаћи и последњи, 43. број, забрањен због текста „Зенитизам кроз призму марксизма”.

Сваки број Зенита особено је мултимедијално уметничко дело које увек на нов начин обједињује књижевни и ликовни израз у духу конструктивистичке поетике, по чему је зенитизам визуелно препознатљив. Зенитистички прозни и песнички текстови развијају разноврсне облике типографске монтаже, али у исти мах преузимају и неке уметничке ефекте које негује авангардни филм. Доследно разарајући органско јединство традиционалног уметничког дела, Мицић и Ве Пољански експериментишу са графичким комбинацијама различитих типова писма и његовог прелома, геометријским распоредом словаи наглашеном употребом знакова интерпункције (првенствено ускличника), активирајући тако визуелно дејство графема које постају, поред језичких, и ликовни знаци. Врхунац таквог конструктивистичког начела остварен је у двоброју 17-18, познатом као Руска свеска, који су уредили Иља Еренбург и Ел Лисицки. Ту су се, по први пут ван Совјетског Савеза, заједно представили најзначајнији ствараоци руске авангарде праксе у области поезије, филма, позоришта, ликовне уметности и теоријске мисли. Доследно негујући експерименталност и антимиметичност у књижевном и ликовном изразу, Зенит је развио низ нових стваралачких стратегија које ће битно обележити уметности двадесетога века (мултимедијалност, синкретизам, колаж, монтажа).

Дух варварства и побуне

Авангардни бунт против традиције и свих канонизованих вредности европске културе Мицић изражава кроз идеолошки и уметнички пројекат балканизације Европе и симболичну фигуру барбарогенија. У контексту авангардног оспоравања евроцентризма и појаве неопримитивизма у модерној уметности те идеје имају изузетно место. Уместо посрнуле западне цивилизације која је након Првог светског рата сасвим изгубила свој духовни смисао, Мицић, на трагу Ничеа и Освалда Шпенглера,европској духовности нуди алтернативу у облику нове, аутентичне, еруптивне и мистичне енергије Балкана, истовремено отварајући за српску културу важна и до данас отворена питања о домаћем културном идентитету и националној специфичности између Истока и Запада. „Нема Истока и Запада! Само варварство. Постоји цивилизација и варварство”, вели Мицић 1928. и наставља: „Треба пробудити наше дубоко успавано варварство. Пробудити спиритуално и креативно варварство. Сви народи имају своје варваре, који су једини ствараоци.Варваре који су спасиоци.”

 Мицићева бескомпромисна критикадруштвене и политичке стварности тога доба, обрачун са свим (мало)грађанским вредностима које су препрека неспутаном уметничком експерименту, одвешће га 1926, након забране Зенита, у прогонство и емиграцију, а након Другог светског рата, у комунистичкомБеограду, у потпуну изолацију. Зато се с пуним правом може рећи да је Мицићев животни и уметнички пут постао парадигма српске авангарде у протеклом веку – у свим идеолошким контекстима она је за владајуће елите увек била опасна и непожељна због своје уметничке и идејне субверзивности.