Дневник Анке Обреновић

И да нам Дневник Анке Обреновић (приредила Радмила Гикић-Петровић, Д. о. о. Дневник,  Нови Сад, 2007) открива само интимне забелешке једне адолесценткиње, изазвао би велику читалачку и стручну знатижељу, тим пре ако имамо на уму да га је водила шеснаестогодишња девојчица, у Београду, пре равно сто седамдесет година.

Но њен Дневник увелико надилази ту несумњиву спољну атракцију.  Приређујући овај необични рукопис који је на објављивање чекао више од века и по, књижевница Радмила Гикић-Петровић је схватила да је реч и о својеврсном књижевном открићу, оригиналној дневничкој прози, која се, за разлику од, код нас тада превасходне усмене књижевности, може ишчитавати и као документовано сведочанство о историјским чињеницама и личностима тога доба. Уредница је зато мудро поступила што је Дневник приредила за штампу и објавила га у облику у којем је као рукопис сачуван, не оптерећујући га научном апаратуром фуснота тумачења и напомена. Своје прецизно истраживање података, уз документоване коментаре о људима које је млада списатељица помињала и описивала, додала је Дневнику као посебну књигу, под насловом: Ликови у Дневнику Анке Обреновић (објављени код истог издавача) и тако га учинила доступним и разумљивим данашњем читаоцу. Добили смо, дакле, изванредно урађено двокњижје: Дневник, једино даровито написано оригинално литерарно дело жене која нам до сада није по томе била позната и одлично урађена тумачења уз биографски глосариј њених савременика које је цитирала.

Отпори послеустаничке Србије

Мало је жена и у већим срединама и благороднијим временима које су успевале да јавно делују тако самосвојно, насупрот главном току и упркос сваковрсним отпорима, као што је Анка Обреновић, кћер Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша у Србији, у првој половини деветнаестог века. Ова необична млада жена својом силовитом потребом за модерним светом, изазивала је, збуњивала и до беса доводила примитивну заједницу и њене хајдучке назоре, сред послеустаничке Србије, која се, под суровом руком самодршца, тек склапала у какву такву државу. Градова, у данашњем смислу те речи, у то време заправо није ни било, то су биле војне утврде са наменским настамбама за посаду, уз мале трговачке и занатске махале, које су се селиле за војском, а све је то често разарано и подизано поново како којој војсци затреба.

(/slika2)Држава кнеза Милоша је почивала на неколико таквих тврђава које су се лагано претварале у цивилна насеља. Престони двор је био у Крагујевцу, но постојали су кнежевски конаци и у Пожаревцу и Београду, с тим што је у београдској тврђави још столовао везир Јусуф-паша. Породица Јеврема Обреновића и Томаније, кћери устаничког војводе Анте Богићевића, преселила се са своје деветоро деце из Шапца у Београд, где је оца породице чекало високо чиновничко звање губернатора вароши и нахије, а подмладак нова, узбудљива, престоничка средина. Испоставило се, међутим, а то се добро види и из Анкиног Дневника, да Београд није баш био оно што је она очекивала. Једна посета кнегињи (Љубици) није је, судећи према забелешци, уверила да је у високом друштву („Ту су са нама биле неке госпе београдске и млада нова Димитрина, но таки свиња и ленштина нисам видила, па су каогод вештице изгледале...”). Управо је Јевремова породица из Шапца у српски Београд донела оно што би се данас звало градским навикама и манирима. Почев од кућних учитеља, брачног пара Тирол за језике и опхођење у друштву, а композитора, Јосипа Шлезингера за музику, преко модерне одеће, покућства, библиотеке и музичких инструмената (клавир, гитара), све увезено из Аустрије, до навика да читају на разним језицима и музицирају по нотном запису. Све је то за Београд било ново и смело, а код суревњивог кнеза изазивало завист и бес, јер је сматрао да га госпоштина брата и његове породице баца у засенак, што није било далеко од истине.

Но напоредо са учвршћивањем државе расли су обимом и значајем и њени градови, а међу њима највише Београд, који временом постаје престони, због стратешки важног и географски погодног положаја. Успостављају се везе са европским земљама, стижу конзули и њихови ентуражи из Енглеске, Аустрије и Русије. У Србију прелазе учени Срби из Аустроугарске, и ступају у службу кнежевине. Градски живот сваким даном постаје занимљивији. Шеснаестогодишња Анка Обреновић води своје дневничке забелешке управо у години кад је тај снажни културни и друштвени успон града заиста видљив. 

Салон за елиту

Млада, образована, амбициозна, кнежева братаница, по тадашњим мерилима увелико стасала за удају, привлачи пажњу као појава која по много чему одскаче од своје средине. Она је, по свему судећи, највише заслужна што кућа њених родитеља ускоро постаје престижно место за салонска окупљања градске елите у тадашњем Београду. У њихов салон, чувен по виђеним гостима, концертима, конверзацијским седељкама и вечеринкама, према њеним белешкама, хрлили су, осим родбине и локалних званичника, угледни државни и везирови гости, конзули, писци, лекари, издавачи, трговци, шпијуни, проводаџије, просци и младожење.

За тринаест месеци, од децембра 1836. до јануара 1839, Анка Обреновић, по угледу на аутобиографске забелешке свога учитеља Тирола, уноси у свој Дневник појединости из њиховог породичног и друштвеног живота, своја запажања и ставове о догађајима и људима, лектири, учењу језика, посетама и посетиоцима, времену, здрављу и расположењу у породици. Записује разговоре, запажања о људима, размирице, планове као и љубавне слутње. Храбро износи своје реске коментаре о климавом устројству државне управе и чиновништва. При дочеку кнеза, којем с родитељима присуствује, каже: „Ту да је човек имао десет очију, то би на свако око опет злобу и лицемерство видио, гди је тамо тако завладала, и да се никад готово искоренити неће.” Подвлачи небригу и неправедно заборављање заслужника као што је Хајдук Вељко. („...Видим сад покојног ајдук Вељка сина, онога на гласу војника и онакога храброга човека, а његов син тек се данас једва лебом рани, а неко време све је од њи стрепило и дрктало...” Бележи сусрете са значајним људима у родитељској кући, опаске о рођацима, гостима и гошћама („а такође је и кћи Живковићева француски са учитељем говорила, а више фрчокања прави него кад би човек какву лутку направио, но да ја њу у томе оставим, будући да је и сама природа оставила”). Не штеди ни кнеза, пребацује му напраситост и пустахијски однос према свима, па и према својим блиским рођацима, њеним родитељима („но то мени никакво чудо није, будући је све таки, нити ће кад он његову ћуд променити”). Чиновништву замера провинцијално сплеткарење и простаклук. Јетко примећује да су и њени млади рођаци, Милошеви синови, Милан и Михаило „глупи и неизображени остали”.

Неурозе кнежевића Милана

Нарочито често напомиње да се све више уочавају озбиљни симптоми пометености и неурозе код старијег кнежевића, Милана, коме ће отац, притиснут побунама, уступити кнежевски престо (1839), на којем ће овај, већ смртно болестан, остати свега три недеље. Прати догађаје у свету, записује вест о доласку царице Викторије на енглески престо. Духовито исмева каћиперно понашање дама које не штеде труда и трикова да скрену пажњу на себе („...конзуловица која се врло виткаста и немирна спрема њени година показала, ту јој од њеног окретања и минђуша испаде, да јој само ко притрчи и довати”...). Описује своју радост у приликама кад може да води учене разговоре са образованим гостима, као 17. маја 1838. кад их је посетио Дејвид Уркард, енглески конзул у Турској, који је често свраћао и у Београд. „Ја готово нисам знала како ми је ово време прошло, и волила сам овај један четврт сата, може бити више него гдикоје дане, или месец, јербо ја сам умрла за тим да се само са паметним и великим људима мешам и са њима друштво да имам...” Та њена искрена амбиција да осваја и блиста у друштву и уживање што у томе успева, читају се са сваке странице њеног Дневника. Белешка од 11. јуна, 1838, о расправи о језицима и законима са Јованом Хаџићем, звучи као опис истинског уживања: „И ја предузмем разговор с њим о граматици, и француској и мађарској, и о енглеском и француском језику, а такођер и осталим језицима... Ту се нешто он разговарао и о садашњим законима да нису онакови као што за Србију требују... И то ми је тако мило било да сам имала прилику штогод о граматици, о склоненијама и глаголима се разговарати...”

Њени посетиоци, али и они који још нису имали прилике, засипају је похвалама, пишу на разним језицима песме о њој, помињу је у својим писмима и сећањима, као превасходну књижевницу, иако је била објавила само књигу превода са немачког: Наравоучителније повести. А да је и конзул Уркард освојен за „онај један четврт сата” види се из једне касније дневничке забелешке: „На ручку каже ми господин Тирол да му је конзул Михановић казао да ми је господин Уркард – једну ружу белу послао, за знак лепоте и невиности и које је мене обрадовало јако, да сам се са таквим човеком упознала.” Но, очигледно љубоморни конзул Михановић није на време предао дар. „Предвече долазио нам је конзул Михановић, који ми то исто за Уркарда и ружу каза, и каже да је није могао донети, па да је увенула, но то је мени жао било, али њему нисам ништа казала, будући да је он то казао таквим гласом прекратителним да сам се зачудила...”

„Пречињавања“ пред  кнезом

Описује и посете у које она иде са мајком, гувернантом и сестрама, неке избегава, као посету кнезу, на коју није хтела да иде („О Боже мој, што се никад претварала нисам, то сам се данас морала у велике болове и муке метнути и пречињавати се и то само да не идем у Топчидер...”). Пише и о боравку у земунском карантину (контумацу) због епидемије колере, о путовању у румунску бању Херкулес, затим ту су и разне градске и државне новости и сплетке. Љути се на писмо своје сестре од стрица, Савке Николић „... која ме пита имам ли вољу за њеног старог свата поћи, то јест за Шевића и које ме је тако огорчило да не могу пером описати, јербо да је то какво добро, не би она мене нудила, нити ме тако срећну желила видити како што се она ту изражава...”

(/slika3)Ауторка Дневника, Анка Обреновић, касније Константиновић, није била дуга века. Ипак, својих четрдесет осам година живота утростручила је неутаживом енергијом којом је у осебујном налету рушила провинцијалне породичне и племенске баријере. Живела је по моделу слободних јунакиња из своје обимне лектире. За свога мужа, банатског велепоседника, тврдила је да је „неподношљиво досадан”. Није крила ванбрачну везу са мужем своје сестре, ни кћерку Симку, рођену из те љубави, чиме је изазвала згражање и најуже породице, а камоли чистунски лицемерног јавног мњења. Погинула је као друга жртва атентата на кнеза Михаила 1868. године. Уз њега се нашла као пратиља своје кћери Катарине коју је свим силама хтела да уда за њега и тако јој обезбеди владарски престиж, иако је кнез тада већ био ожењен, уз то Анкин брат од стрица, што је брак између њега и њене кћерке чинило канонски немогућим. То је један од ретких Анкиних планова који се није испунио.

Дневничка проза, као специфичан отворени жанр, може се према намени поделити у две опште групе текстова. У прву бисмо убројили дневнике за личну употребу, који су служили као нека врста приватног подсетника, а нису намењени јавности. У њих записивачи уносе различите податке, необичне случајеве, важна познанства, описе личности  и згоде које је ваљало запамтити. Друга група пак обухвата текстове који нису пуко излиставање, већ документован приказ, интерпретација доживљаја, отворен књижевни род, слободне расправе о важним чињеницама, осећањима и личним животним и ауторским ставовима писца. Реч је дакле о прозном тексту.

Млада списатељица Анка Обреновић успела је, без обзира на невештине почетника, да у свом вођењу дневника споји на прави начин обе ове варијанте. Непосредни ангажман у збивањима које описује и директно просуђивање без позе и устезања о свим учесницима и појавама, чини да њен текст има интимни тон, али и ауторски утемељену тачку гледишта, младалачку свежину и бриткост закључивања, уз све заводљиве изазове импровизације. Уз књигу коментара књижевнице Радмиле Гикић-Петровић: Ликови у Дневнику Анке Обреновић, проза ове младе ауторке може се сматрати правим књижевним открићем.