Dnevnik Anke Obrenović

I da nam Dnevnik Anke Obrenović (priredila Radmila Gikić-Petrović, D. o. o. Dnevnik,  Novi Sad, 2007) otkriva samo intimne zabeleške jedne adolescentkinje, izazvao bi veliku čitalačku i stručnu znatiželju, tim pre ako imamo na umu da ga je vodila šesnaestogodišnja devojčica, u Beogradu, pre ravno sto sedamdeset godina.

No njen Dnevnik uveliko nadilazi tu nesumnjivu spoljnu atrakciju.  Priređujući ovaj neobični rukopis koji je na objavljivanje čekao više od veka i po, književnica Radmila Gikić-Petrović je shvatila da je reč i o svojevrsnom književnom otkriću, originalnoj dnevničkoj prozi, koja se, za razliku od, kod nas tada prevashodne usmene književnosti, može iščitavati i kao dokumentovano svedočanstvo o istorijskim činjenicama i ličnostima toga doba. Urednica je zato mudro postupila što je Dnevnik priredila za štampu i objavila ga u obliku u kojem je kao rukopis sačuvan, ne opterećujući ga naučnom aparaturom fusnota tumačenja i napomena. Svoje precizno istraživanje podataka, uz dokumentovane komentare o ljudima koje je mlada spisateljica pominjala i opisivala, dodala je Dnevniku kao posebnu knjigu, pod naslovom: Likovi u Dnevniku Anke Obrenović (objavljeni kod istog izdavača) i tako ga učinila dostupnim i razumljivim današnjem čitaocu. Dobili smo, dakle, izvanredno urađeno dvoknjižje: Dnevnik, jedino darovito napisano originalno literarno delo žene koja nam do sada nije po tome bila poznata i odlično urađena tumačenja uz biografski glosarij njenih savremenika koje je citirala.

Otpori posleustaničke Srbije

Malo je žena i u većim sredinama i blagorodnijim vremenima koje su uspevale da javno deluju tako samosvojno, nasuprot glavnom toku i uprkos svakovrsnim otporima, kao što je Anka Obrenović, kćer Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša u Srbiji, u prvoj polovini devetnaestog veka. Ova neobična mlada žena svojom silovitom potrebom za modernim svetom, izazivala je, zbunjivala i do besa dovodila primitivnu zajednicu i njene hajdučke nazore, sred posleustaničke Srbije, koja se, pod surovom rukom samodršca, tek sklapala u kakvu takvu državu. Gradova, u današnjem smislu te reči, u to vreme zapravo nije ni bilo, to su bile vojne utvrde sa namenskim nastambama za posadu, uz male trgovačke i zanatske mahale, koje su se selile za vojskom, a sve je to često razarano i podizano ponovo kako kojoj vojsci zatreba.

(/slika2)Država kneza Miloša je počivala na nekoliko takvih tvrđava koje su se lagano pretvarale u civilna naselja. Prestoni dvor je bio u Kragujevcu, no postojali su kneževski konaci i u Požarevcu i Beogradu, s tim što je u beogradskoj tvrđavi još stolovao vezir Jusuf-paša. Porodica Jevrema Obrenovića i Tomanije, kćeri ustaničkog vojvode Ante Bogićevića, preselila se sa svoje devetoro dece iz Šapca u Beograd, gde je oca porodice čekalo visoko činovničko zvanje gubernatora varoši i nahije, a podmladak nova, uzbudljiva, prestonička sredina. Ispostavilo se, međutim, a to se dobro vidi i iz Ankinog Dnevnika, da Beograd nije baš bio ono što je ona očekivala. Jedna poseta kneginji (Ljubici) nije je, sudeći prema zabelešci, uverila da je u visokom društvu („Tu su sa nama bile neke gospe beogradske i mlada nova Dimitrina, no taki svinja i lenština nisam vidila, pa su kaogod veštice izgledale...”). Upravo je Jevremova porodica iz Šapca u srpski Beograd donela ono što bi se danas zvalo gradskim navikama i manirima. Počev od kućnih učitelja, bračnog para Tirol za jezike i ophođenje u društvu, a kompozitora, Josipa Šlezingera za muziku, preko moderne odeće, pokućstva, biblioteke i muzičkih instrumenata (klavir, gitara), sve uvezeno iz Austrije, do navika da čitaju na raznim jezicima i muziciraju po notnom zapisu. Sve je to za Beograd bilo novo i smelo, a kod surevnjivog kneza izazivalo zavist i bes, jer je smatrao da ga gospoština brata i njegove porodice baca u zasenak, što nije bilo daleko od istine.

No naporedo sa učvršćivanjem države rasli su obimom i značajem i njeni gradovi, a među njima najviše Beograd, koji vremenom postaje prestoni, zbog strateški važnog i geografski pogodnog položaja. Uspostavljaju se veze sa evropskim zemljama, stižu konzuli i njihovi enturaži iz Engleske, Austrije i Rusije. U Srbiju prelaze učeni Srbi iz Austrougarske, i stupaju u službu kneževine. Gradski život svakim danom postaje zanimljiviji. Šesnaestogodišnja Anka Obrenović vodi svoje dnevničke zabeleške upravo u godini kad je taj snažni kulturni i društveni uspon grada zaista vidljiv. 

Salon za elitu

Mlada, obrazovana, ambiciozna, kneževa bratanica, po tadašnjim merilima uveliko stasala za udaju, privlači pažnju kao pojava koja po mnogo čemu odskače od svoje sredine. Ona je, po svemu sudeći, najviše zaslužna što kuća njenih roditelja uskoro postaje prestižno mesto za salonska okupljanja gradske elite u tadašnjem Beogradu. U njihov salon, čuven po viđenim gostima, koncertima, konverzacijskim sedeljkama i večerinkama, prema njenim beleškama, hrlili su, osim rodbine i lokalnih zvaničnika, ugledni državni i vezirovi gosti, konzuli, pisci, lekari, izdavači, trgovci, špijuni, provodadžije, prosci i mladoženje.

Za trinaest meseci, od decembra 1836. do januara 1839, Anka Obrenović, po ugledu na autobiografske zabeleške svoga učitelja Tirola, unosi u svoj Dnevnik pojedinosti iz njihovog porodičnog i društvenog života, svoja zapažanja i stavove o događajima i ljudima, lektiri, učenju jezika, posetama i posetiocima, vremenu, zdravlju i raspoloženju u porodici. Zapisuje razgovore, zapažanja o ljudima, razmirice, planove kao i ljubavne slutnje. Hrabro iznosi svoje reske komentare o klimavom ustrojstvu državne uprave i činovništva. Pri dočeku kneza, kojem s roditeljima prisustvuje, kaže: „Tu da je čovek imao deset očiju, to bi na svako oko opet zlobu i licemerstvo vidio, gdi je tamo tako zavladala, i da se nikad gotovo iskoreniti neće.” Podvlači nebrigu i nepravedno zaboravljanje zaslužnika kao što je Hajduk Veljko. („...Vidim sad pokojnog ajduk Veljka sina, onoga na glasu vojnika i onakoga hrabroga čoveka, a njegov sin tek se danas jedva lebom rani, a neko vreme sve je od nji strepilo i drktalo...” Beleži susrete sa značajnim ljudima u roditeljskoj kući, opaske o rođacima, gostima i gošćama („a takođe je i kći Živkovićeva francuski sa učiteljem govorila, a više frčokanja pravi nego kad bi čovek kakvu lutku napravio, no da ja nju u tome ostavim, budući da je i sama priroda ostavila”). Ne štedi ni kneza, prebacuje mu naprasitost i pustahijski odnos prema svima, pa i prema svojim bliskim rođacima, njenim roditeljima („no to meni nikakvo čudo nije, budući je sve taki, niti će kad on njegovu ćud promeniti”). Činovništvu zamera provincijalno spletkarenje i prostakluk. Jetko primećuje da su i njeni mladi rođaci, Miloševi sinovi, Milan i Mihailo „glupi i neizobraženi ostali”.

Neuroze kneževića Milana

Naročito često napominje da se sve više uočavaju ozbiljni simptomi pometenosti i neuroze kod starijeg kneževića, Milana, kome će otac, pritisnut pobunama, ustupiti kneževski presto (1839), na kojem će ovaj, već smrtno bolestan, ostati svega tri nedelje. Prati događaje u svetu, zapisuje vest o dolasku carice Viktorije na engleski presto. Duhovito ismeva kaćiperno ponašanje dama koje ne štede truda i trikova da skrenu pažnju na sebe („...konzulovica koja se vrlo vitkasta i nemirna sprema njeni godina pokazala, tu joj od njenog okretanja i minđuša ispade, da joj samo ko pritrči i dovati”...). Opisuje svoju radost u prilikama kad može da vodi učene razgovore sa obrazovanim gostima, kao 17. maja 1838. kad ih je posetio Dejvid Urkard, engleski konzul u Turskoj, koji je često svraćao i u Beograd. „Ja gotovo nisam znala kako mi je ovo vreme prošlo, i volila sam ovaj jedan četvrt sata, može biti više nego gdikoje dane, ili mesec, jerbo ja sam umrla za tim da se samo sa pametnim i velikim ljudima mešam i sa njima društvo da imam...” Ta njena iskrena ambicija da osvaja i blista u društvu i uživanje što u tome uspeva, čitaju se sa svake stranice njenog Dnevnika. Beleška od 11. juna, 1838, o raspravi o jezicima i zakonima sa Jovanom Hadžićem, zvuči kao opis istinskog uživanja: „I ja preduzmem razgovor s njim o gramatici, i francuskoj i mađarskoj, i o engleskom i francuskom jeziku, a također i ostalim jezicima... Tu se nešto on razgovarao i o sadašnjim zakonima da nisu onakovi kao što za Srbiju trebuju... I to mi je tako milo bilo da sam imala priliku štogod o gramatici, o sklonenijama i glagolima se razgovarati...”

Njeni posetioci, ali i oni koji još nisu imali prilike, zasipaju je pohvalama, pišu na raznim jezicima pesme o njoj, pominju je u svojim pismima i sećanjima, kao prevashodnu književnicu, iako je bila objavila samo knjigu prevoda sa nemačkog: Naravoučitelnije povesti. A da je i konzul Urkard osvojen za „onaj jedan četvrt sata” vidi se iz jedne kasnije dnevničke zabeleške: „Na ručku kaže mi gospodin Tirol da mu je konzul Mihanović kazao da mi je gospodin Urkard – jednu ružu belu poslao, za znak lepote i nevinosti i koje je mene obradovalo jako, da sam se sa takvim čovekom upoznala.” No, očigledno ljubomorni konzul Mihanović nije na vreme predao dar. „Predveče dolazio nam je konzul Mihanović, koji mi to isto za Urkarda i ružu kaza, i kaže da je nije mogao doneti, pa da je uvenula, no to je meni žao bilo, ali njemu nisam ništa kazala, budući da je on to kazao takvim glasom prekratitelnim da sam se začudila...”

„Prečinjavanja“ pred  knezom

Opisuje i posete u koje ona ide sa majkom, guvernantom i sestrama, neke izbegava, kao posetu knezu, na koju nije htela da ide („O Bože moj, što se nikad pretvarala nisam, to sam se danas morala u velike bolove i muke metnuti i prečinjavati se i to samo da ne idem u Topčider...”). Piše i o boravku u zemunskom karantinu (kontumacu) zbog epidemije kolere, o putovanju u rumunsku banju Herkules, zatim tu su i razne gradske i državne novosti i spletke. Ljuti se na pismo svoje sestre od strica, Savke Nikolić „... koja me pita imam li volju za njenog starog svata poći, to jest za Ševića i koje me je tako ogorčilo da ne mogu perom opisati, jerbo da je to kakvo dobro, ne bi ona mene nudila, niti me tako srećnu želila viditi kako što se ona tu izražava...”

(/slika3)Autorka Dnevnika, Anka Obrenović, kasnije Konstantinović, nije bila duga veka. Ipak, svojih četrdeset osam godina života utrostručila je neutaživom energijom kojom je u osebujnom naletu rušila provincijalne porodične i plemenske barijere. Živela je po modelu slobodnih junakinja iz svoje obimne lektire. Za svoga muža, banatskog veleposednika, tvrdila je da je „nepodnošljivo dosadan”. Nije krila vanbračnu vezu sa mužem svoje sestre, ni kćerku Simku, rođenu iz te ljubavi, čime je izazvala zgražanje i najuže porodice, a kamoli čistunski licemernog javnog mnjenja. Poginula je kao druga žrtva atentata na kneza Mihaila 1868. godine. Uz njega se našla kao pratilja svoje kćeri Katarine koju je svim silama htela da uda za njega i tako joj obezbedi vladarski prestiž, iako je knez tada već bio oženjen, uz to Ankin brat od strica, što je brak između njega i njene kćerke činilo kanonski nemogućim. To je jedan od retkih Ankinih planova koji se nije ispunio.

Dnevnička proza, kao specifičan otvoreni žanr, može se prema nameni podeliti u dve opšte grupe tekstova. U prvu bismo ubrojili dnevnike za ličnu upotrebu, koji su služili kao neka vrsta privatnog podsetnika, a nisu namenjeni javnosti. U njih zapisivači unose različite podatke, neobične slučajeve, važna poznanstva, opise ličnosti  i zgode koje je valjalo zapamtiti. Druga grupa pak obuhvata tekstove koji nisu puko izlistavanje, već dokumentovan prikaz, interpretacija doživljaja, otvoren književni rod, slobodne rasprave o važnim činjenicama, osećanjima i ličnim životnim i autorskim stavovima pisca. Reč je dakle o proznom tekstu.

Mlada spisateljica Anka Obrenović uspela je, bez obzira na neveštine početnika, da u svom vođenju dnevnika spoji na pravi način obe ove varijante. Neposredni angažman u zbivanjima koje opisuje i direktno prosuđivanje bez poze i ustezanja o svim učesnicima i pojavama, čini da njen tekst ima intimni ton, ali i autorski utemeljenu tačku gledišta, mladalačku svežinu i britkost zaključivanja, uz sve zavodljive izazove improvizacije. Uz knjigu komentara književnice Radmile Gikić-Petrović: Likovi u Dnevniku Anke Obrenović, proza ove mlade autorke može se smatrati pravim književnim otkrićem.