Прича о мешанцу Ђури

У многим крајевима нашег чудесног града живе омиљене комшије. Сви их воле, или, боље рећи, већина. На много лепих начина, та већина се труди да скрене пажњу ових свима знаних комшија. То су чашћавање лепим залогајем, неколико топлих речи, чак и тапкање по леђима или глави. Добри људи су чак направили и кућице за своје, свима, па и деци, драге суседе, који им увек изнуде осмех на лицу.

Ђура је мешанац, кога у мом крају сви са посебним задовољством поздрављају. Црно-бели лепотан, као сваки џентлмен, одговара махањем раскошним репом. И легендарни шармер Ђура је добио солидну кућу, али је ретко користио. Више је волео да вршља по крају, или да се сунча на улици поред тротоара. Кад постане претопло, најчешће је био у „гнезду”, које је сам ископао у живој огради. Свраћао је понекад у оближњу кафану, наравно – кад су му гости то допуштали. Није био редак случај да посети комшиницу у књижари. Највећи проблем настајао је у хладним зимским ноћима. Прошле зиме ваљда није могао да издржи велику хладноћу у својој кућици, па је кренуо у потрагу за топлијим преноћиштем. Већ је било касно и веома хладно. Сретох га на улици и он стаде испред мене, као да хоће нешто да ми каже. Разумео сам шта хоће, па сам отворио улазна врата зграде. Међутим, ово изузетно биће отрчало је уз степениште и стало тачно испред мојих врата. Од тада, наш дом је и његов. Управо док пишем ове редове лежи на мојим ногама.

Слободан Наумовић,
Београд