Kоска за бунтовне студенте

Са позориштем Жан-Луј Бароа први пут сам се срела у јуну 1960. године. На завршетку једне од својих светских турнеја, играли су на сцени Југословенског драмског позоришта Молијеровог „Мизантропа” и „Лажне исповести” Маривоа, а треће вечери приредили су поетски реситал, избор најлепших стихова француских песника. Цео ансамбл био је на сцени уоквиреној голубијеплавим сомотским завесама, неки су стајали, а неки седели на стилским столицама, господа су била у смокинзима, а даме у креацијама Кристијана Диора и Пјера Кардена. Књигу Жан-Луј Бароа двадесетак година касније купила сам у Паризу, „Сећања на будућност” (Souvenirs pour demain), његова сећања на мај 1968.

Те године он је већ девет година био директор Француског театра смештеног у здању Одеон, близу Булевара Сен-Мишел. Баро је основао и Театар нација у коме су се сусретале традиције Елизабетанског доба и Далеког истока (Nô, Kabuki, Bunraku) са најсавременијим истраживањима (Гротовски, Ливинг театар, Барба), а управо је био постигнут и споразум са Питером Бруком о оснивању Међународног позоришног истраживачког центра...

15. мај Наступио је час опште побуне. Један од мојих сарадника јавља ми телефоном да су студенти одлучили да заузму Одеон. Одмах зовем Министарство културе тражећи упутства. Одговор гласи: „Ако студенти крену у извршавање такве намере, отворите им врата и започните дијалог.” Најзад, шта бисмо друго и могли да учинимо. Те вечери играмо балет Пола Тејлора, који по својој свежини и иновацији одговара управо младима. Многи од демонстраната су присуствовали представи и по завршетку нису ни напуштали салу. Остали су нагрнули унутра док је део публике излазио. Било их је око две и по хиљаде. Излазимо на сцену. Уз мене су Мадлен и још неколико нама блиских глумаца. Али на сцену се сјатило толико света да се плашимо да ли ће под издржати. Бука је неописива. Ипак, узимам реч. Позивам се на интернационални карактер Театра нација. Нико не слуша. Сви говоре у исто време. Препознајем у гомили Џулијана Бека из Ливинг театра, као и неке младе редитеље и драматурге, моје пријатеље. Не могу да докучим разлоге њиховог присуства. Из опште конфузије, разабирам: 1. Да Француски театар под мојом управом више не постоји. 2. Да ће сала Одеона бити коришћена за политички Форум. 3. Да је сваки дијалог немогућ.

Око четири сата ујутру, Мадлен и ја се враћамо кући. За сутра у подне позвани смо код министра. Он је у току свих догађаја, он ће нам све разјаснити.

16. мај Малро нас није примио. Само његов шеф кабинета који нас је обавестио да нема никакве одлуке, никакве директиве. Зачуђен сам добровољним немешањем читаве владајуће структуре. Постоји ту нешто што ја нисам у стању да разумем.

Ноћ између 16. и 17. маја Нови покушај успостављања дијалога. Атмосфера је другачија. Појавили су се „координатори”. Током читавог једног сата били смо беспоштедно засипани ироничним увредама једног агресивца који је изгледа располагао извесном револуционарном техником, мада се користио прилично овешталим фразама. Али то је палило: „Малро, буржоаска култура”, „Француски театар”, Баро – све је то прошлост, свему томе је дошао крај! Не постоји! Укинуто! Збрисано! Почишћено! Мадлен и ја, седећи на поду једно крај другог, питамо оне око нас ко је тај млади господин. Кон-Бендит? Ах, види ти њега! Сећам се како је управо он, пре две године, снажно подржао извођење Женеових „Паравана”: „Антиратни комад прве врсте, из кога израњају сва зла која су Французи нанели Алжирцима... итд., итд.” Неко из гомиле добацује: „Ако ћемо право, ’Паравани’ немају никакве везе са буржоаским позориштем!” Одмах следи противудар: „Они су послужили само као ’параван’ буржоаској култури!” Урлици одобравања звиждуци и повици: „Баро је мртав!” Моја стара склоност према надреалистичком хумору опет ме надахњује. Са истом дрском иронијом, али без вређања, учтиво одговарам на све оптужбе и закључујем: „У реду, Баро је мртав, али пред вама је ипак један жив човек, шта предлажете да учинимо с њим?” Урлање гомиле, повици Браво! – све ми то даје снаге да наставим са својом одбраном. Сутрадан су новине из свега што сам рекао извукле врло тенденциозно само оно: „У реду, Баро је мртав!”

18. мај На запоседнутим крововима позоришта вијоре се заставе: црвене, црне и националне тробојке наступају једна за другом у једном жалосном балетском дивертисману. Трг испред позоришта је претворен у прави циркус: један приказује игру са мајмуном, други са мечком. Музиканти. Бадаваџије. Около круже кола мање или више вешто камуфлирана у амбулантна. Зидови су прекривени графитима. У подрумским просторијама: „молотовљеви коктели”, канте са бензином, ручне бомбе. Комитет револуционарне акције преузео је надлежност над Одеоном.

21. мај Стигла нам је најзад једна порука из Министарства: – Наређено нам је да напустимо зграду нашег позоришта. Таква наредба изгледала нам је монструозна. Зар ми, који штитимо сопствено добро? Па ипак, поступили смо по наређењу. Али, двадесет два часа касније, гоњени готово животињским нагоном, вратили смо се. Призор је био ужасан: гардеробе претворене у спаваонице и кухиње, плишане завесе поцепане и испрљане, магацин са реквизитом обијен и растурен, магацин са костимима преоран до дна. Газили смо по глибу дубоком четрдесетак сантиметара, преко витешких одора и хаљина од велура украшених чипком. Признајем, у том часу попустиле су све кочнице, бризнуо сам у плач. Непрестано сам понављао: Зашто? Низашта! Без икаквог разлога! Из чисте обести! Толико мржње и деструкције низашта!

30. мај Полако почињем да схватам каква је била, у овим историјским догађањима, улога Одеона. Пошто владајућа структура због претходних немилих догађаја у улици Геј-Лисак није хтела да 15. маја употреби полицију, препустила је демонстрантима да заузму Одеон, као што се псу баца коска. Одеон је постао добро контролисано жариште. Захваљујући томе, Академија, Сенат, Лувр, РТВ Француске – остали су поштеђени. Полиција ће том жаришту касније приступити опрезно и, као што ће се показати, као спасилац.

И тако је свему дошао крај. А ја? Имам педесет осам година и скиталачки живот биће тегобан.”