Koska za buntovne studente

Sa pozorištem Žan-Luj Baroa prvi put sam se srela u junu 1960. godine. Na završetku jedne od svojih svetskih turneja, igrali su na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta Molijerovog „Mizantropa” i „Lažne ispovesti” Marivoa, a treće večeri priredili su poetski resital, izbor najlepših stihova francuskih pesnika. Ceo ansambl bio je na sceni uokvirenoj golubijeplavim somotskim zavesama, neki su stajali, a neki sedeli na stilskim stolicama, gospoda su bila u smokinzima, a dame u kreacijama Kristijana Diora i Pjera Kardena. Knjigu Žan-Luj Baroa dvadesetak godina kasnije kupila sam u Parizu, „Sećanja na budućnost” (Souvenirs pour demain), njegova sećanja na maj 1968.

Te godine on je već devet godina bio direktor Francuskog teatra smeštenog u zdanju Odeon, blizu Bulevara Sen-Mišel. Baro je osnovao i Teatar nacija u kome su se susretale tradicije Elizabetanskog doba i Dalekog istoka (Nô, Kabuki, Bunraku) sa najsavremenijim istraživanjima (Grotovski, Living teatar, Barba), a upravo je bio postignut i sporazum sa Piterom Brukom o osnivanju Međunarodnog pozorišnog istraživačkog centra...

15. maj Nastupio je čas opšte pobune. Jedan od mojih saradnika javlja mi telefonom da su studenti odlučili da zauzmu Odeon. Odmah zovem Ministarstvo kulture tražeći uputstva. Odgovor glasi: „Ako studenti krenu u izvršavanje takve namere, otvorite im vrata i započnite dijalog.” Najzad, šta bismo drugo i mogli da učinimo. Te večeri igramo balet Pola Tejlora, koji po svojoj svežini i inovaciji odgovara upravo mladima. Mnogi od demonstranata su prisustvovali predstavi i po završetku nisu ni napuštali salu. Ostali su nagrnuli unutra dok je deo publike izlazio. Bilo ih je oko dve i po hiljade. Izlazimo na scenu. Uz mene su Madlen i još nekoliko nama bliskih glumaca. Ali na scenu se sjatilo toliko sveta da se plašimo da li će pod izdržati. Buka je neopisiva. Ipak, uzimam reč. Pozivam se na internacionalni karakter Teatra nacija. Niko ne sluša. Svi govore u isto vreme. Prepoznajem u gomili Džulijana Beka iz Living teatra, kao i neke mlade reditelje i dramaturge, moje prijatelje. Ne mogu da dokučim razloge njihovog prisustva. Iz opšte konfuzije, razabiram: 1. Da Francuski teatar pod mojom upravom više ne postoji. 2. Da će sala Odeona biti korišćena za politički Forum. 3. Da je svaki dijalog nemoguć.

Oko četiri sata ujutru, Madlen i ja se vraćamo kući. Za sutra u podne pozvani smo kod ministra. On je u toku svih događaja, on će nam sve razjasniti.

16. maj Malro nas nije primio. Samo njegov šef kabineta koji nas je obavestio da nema nikakve odluke, nikakve direktive. Začuđen sam dobrovoljnim nemešanjem čitave vladajuće strukture. Postoji tu nešto što ja nisam u stanju da razumem.

Noć između 16. i 17. maja Novi pokušaj uspostavljanja dijaloga. Atmosfera je drugačija. Pojavili su se „koordinatori”. Tokom čitavog jednog sata bili smo bespoštedno zasipani ironičnim uvredama jednog agresivca koji je izgleda raspolagao izvesnom revolucionarnom tehnikom, mada se koristio prilično oveštalim frazama. Ali to je palilo: „Malro, buržoaska kultura”, „Francuski teatar”, Baro – sve je to prošlost, svemu tome je došao kraj! Ne postoji! Ukinuto! Zbrisano! Počišćeno! Madlen i ja, sedeći na podu jedno kraj drugog, pitamo one oko nas ko je taj mladi gospodin. Kon-Bendit? Ah, vidi ti njega! Sećam se kako je upravo on, pre dve godine, snažno podržao izvođenje Ženeovih „Paravana”: „Antiratni komad prve vrste, iz koga izranjaju sva zla koja su Francuzi naneli Alžircima... itd., itd.” Neko iz gomile dobacuje: „Ako ćemo pravo, ’Paravani’ nemaju nikakve veze sa buržoaskim pozorištem!” Odmah sledi protivudar: „Oni su poslužili samo kao ’paravan’ buržoaskoj kulturi!” Urlici odobravanja zvižduci i povici: „Baro je mrtav!” Moja stara sklonost prema nadrealističkom humoru opet me nadahnjuje. Sa istom drskom ironijom, ali bez vređanja, učtivo odgovaram na sve optužbe i zaključujem: „U redu, Baro je mrtav, ali pred vama je ipak jedan živ čovek, šta predlažete da učinimo s njim?” Urlanje gomile, povici Bravo! – sve mi to daje snage da nastavim sa svojom odbranom. Sutradan su novine iz svega što sam rekao izvukle vrlo tendenciozno samo ono: „U redu, Baro je mrtav!”

18. maj Na zaposednutim krovovima pozorišta vijore se zastave: crvene, crne i nacionalne trobojke nastupaju jedna za drugom u jednom žalosnom baletskom divertismanu. Trg ispred pozorišta je pretvoren u pravi cirkus: jedan prikazuje igru sa majmunom, drugi sa mečkom. Muzikanti. Badavadžije. Okolo kruže kola manje ili više vešto kamuflirana u ambulantna. Zidovi su prekriveni grafitima. U podrumskim prostorijama: „molotovljevi kokteli”, kante sa benzinom, ručne bombe. Komitet revolucionarne akcije preuzeo je nadležnost nad Odeonom.

21. maj Stigla nam je najzad jedna poruka iz Ministarstva: – Naređeno nam je da napustimo zgradu našeg pozorišta. Takva naredba izgledala nam je monstruozna. Zar mi, koji štitimo sopstveno dobro? Pa ipak, postupili smo po naređenju. Ali, dvadeset dva časa kasnije, gonjeni gotovo životinjskim nagonom, vratili smo se. Prizor je bio užasan: garderobe pretvorene u spavaonice i kuhinje, plišane zavese pocepane i isprljane, magacin sa rekvizitom obijen i rasturen, magacin sa kostimima preoran do dna. Gazili smo po glibu dubokom četrdesetak santimetara, preko viteških odora i haljina od velura ukrašenih čipkom. Priznajem, u tom času popustile su sve kočnice, briznuo sam u plač. Neprestano sam ponavljao: Zašto? Nizašta! Bez ikakvog razloga! Iz čiste obesti! Toliko mržnje i destrukcije nizašta!

30. maj Polako počinjem da shvatam kakva je bila, u ovim istorijskim događanjima, uloga Odeona. Pošto vladajuća struktura zbog prethodnih nemilih događaja u ulici Gej-Lisak nije htela da 15. maja upotrebi policiju, prepustila je demonstrantima da zauzmu Odeon, kao što se psu baca koska. Odeon je postao dobro kontrolisano žarište. Zahvaljujući tome, Akademija, Senat, Luvr, RTV Francuske – ostali su pošteđeni. Policija će tom žarištu kasnije pristupiti oprezno i, kao što će se pokazati, kao spasilac.

I tako je svemu došao kraj. A ja? Imam pedeset osam godina i skitalački život biće tegoban.”